Razlaz Erdogana i Davutoglua

Istanbul – Nesporazumi između predsednika Redžepa Tajipa Erdogana i premijera Ahmeta Davutoglua, koji su tinjali mesecima, ove sedmice su izbili na površinu, mada i se i dalje mnoge pojedinosti kriju od očiju javnosti.

Tokom skoro dvočasovnog susreta dvojice vodećih političara i dosadašnjih prijatelja, koji je održan iza strogo zatvorenih vrata, samo je potvrđeno da će se održati vanredni kongres Partije pravde i razvoja (AKP) i izabrati novi šef stranke, koji će, samim tim, biti i novi premijer.

Davutoglu je novinarima u četvrtak potvrdio da se „neće kandidovati za šefa partije”. Vanredni kongres AKP-a zakazan je za 22. maj.

Premijer nije objasnio novinarima zašto je povukao ovaj potez, koji je usledio posle odluke Centralnog izvršnog saveta da mu uskrati pravo da može sam da imenuje lidere lokalnih partijskih organizacija, koje su dosad imali njegovi prethodnici. To je bila kap koja je prelila čašu. Uzroci su očevidno dublji. On je kratko istakao da je njegova vlada postigla „rezultate u ekonomiji i borbi protiv terorizma” i da se povlači radi očuvanja jedinstva AKP-a. Davutoglu je naglasio da će i dalje „biti lojalan Erdoganu”.

Kratko se oglasio i predsednik Erdogan: „To je lična odluka premijera.”

Šta je dovelo do razlaza godinama bliskih partijskih saradnika još do kraja nije jasno, mada se razlozi mogu naslutiti. Obe strane primetno pokušavaju da „spuste temperaturu”, pogotovo što je Davutoglu poznat kao odmerena ličnost.

Oni na taj način pokušavaju da se izbegnu podele unutar partije u situaciji kada se zemlja suočava sa mnogim izazovima: migrantskom krizom, sukobima na granici prema Siriji, krvavim borbama sa pripadnicima zabranjene Radničke partije Kurdistana.

Davutoglu je izabran za predsednika AKP-a i za premijera u avgustu 2014. godine. Erdogan je u to vreme postao šef države. On je pre toga kao univerzitetski profesor bio Erdoganov savetnik za spoljnu politiku i godinama šef diplomatije.

Oni su funkcionisali kao uigran tim, gde je bilo teško naći pukotinu. Analitičari su tada govorili da je ambiciozni Erdogan izabrao Davutoglua za šefa partije jer je želeo da za svog najbližeg saradnika ima poslušnika.

Prema ustavu, Erdogan je, kada je zaseo u fotelju šefa države, morao napusti partiju i da se ponaša kao nadstranačka ličnost. On je to formalno učinio, ali i dalje je nastavio da drži sve dizgine u partiji.

On je jednom prilikom objasnio da je „lično osnovao AKP” i da je ta partija „njegovo dete”, o kome ima pravo da se stara.

Predsednik je nastavio da povlači sve konce u stranci, kako bi mogao da vodi glavnu reč i u zemlji, mada je Turska parlamentarna demokratija u kojoj je šef države poluprotokolarna ličnost. Otvoreno se mešao u rad vlade kao da je on premijer, a ne Davutoglu, objašnjavaju lokalni novinari sadašnji razlaz.

Kada se ustoličio, pokazalo se da Davutoglu ne želi da bude puki pion u nečijim rukama, da aminuje sve poteze svog ideološkog oca. On je izbegavao otvoreni sukob sa arogantnim Erdoganom, ali nije aplaudirao njegovim potezima sa kojima se nije slagao. To je moglo da se vidi uoči vanrednih parlamentarnih izbora u novembru, kada se nisu složili oko mnogih kandidata za poslanike.

To je takođe bilo primetno kada je šef države otvorio front protiv novinara i akademika koji su tražili prekid krvoprolića i mirno rešenje kurdskog problema. Premijer se držao po strani, dok je šef države tražio da im se sudi jer podržavaju teroriste.

Glavni kamen spoticanja je izgleda bila Erdoganova inicijativa za promenu ustava i uvođenje predsedničkog sistema. Premijer je podržao taj predlog, ali bez očekivanog entuzijazma, pogotovo što se tome protive sve opozicione partije iz straha od strahovlade jednog čoveka.

Lokalni novinari tvrde da je Erdogan zamerio premijeru što je sam, bez konsultacija, vodio pregovore s EU o rešavanju migrantske krize i ukidanju viza za turske državljane. Erdogan smatra da je on otvorio kapije EU pre nekoliko godina i da sadašnja vlada samo ubira poene na temeljima njegove politike.

U javnosti se već mogu čuti nagađanja ko bi mogao biti novi premijer Turske. Mediji najčešće pominju bliskog Erdoganovog saradnika Binala Jildrima, sada ministra saobraćaja, i Berta Albajraka, ministra energetike i – što je mnogo važnije – muža Erdoganove ćerke.

U ovom času nije jasno da li će se posle promena u vladajućoj stranci održati i vanredni parlamentarni izbori. Politički analitičari procenjuju da će Erdogan verovatno povući i taj potez kako bi obezbedio dvotrećinsku većinu u parlamentu, koja mu je neophodna da bi promenio ustav i uveo predsednički sistem.