Kućna robija sve traženija

Maja Adrovac, kojoj se pred Višim sudom u Beogradu sudi zbog pomaganja u pokušaju atentata na biznismena Milana Beka, puštena je nedavno iz Centralnog zatvora gde se nalazila u pritvoru od hapšenja 17. jula prošle godine. Krivično vanpretresno veće Višeg suda prihvatilo je predlog njenih branilaca i meru klasičnog pritvora joj zamenilo kućnim sa elektronskim nadzorom, kao obezbeđenje da će se odazivati pozivima suda.

Isti sud je slično postupio i posle prvostepene presude bivšim radnicima obezbeđenja splava „Saund” jer su na smrt prebili Fedora Frimermana 25. jula 2013. godine ispred splava i naneli teške povrede dvojici njegovih prijatelja. Po službenoj dužnosti im je ukinuo pritvor u kojem su bili od incidenta i odredio im kućni pritvor uz elektronsku nanogicu. Pošto je reč o prvostepenoj presudi sa višegodišnjim kaznama zatvora, osuđ

eni i tužilaštvo imaju pravo da ulože žalbu na nju. Do drugostepene presude, napadači na Frimermana boraviće u kućnom okruženju što će im se računati u vreme odsluženja buduće kazne.

Ministar pravde Nikola Selaković nije želeo da komentariše sudske odluke, ali je rekao da one na javnost deluju zabrinjavajuće.

Na ove dve sudske odluke se reagovalo i na društvenim mrežama, u stilu „eto, nasilnicima i pomagačima ubica ovako blage kazne…”. A u oba slučaja nije reč o kaznama nego o merama.

Kućni zatvor i sudska mera zabrane napuštanja stana – kao kućni pritvor, dva su različita pravna instituta, koji se često mešaju i poistovećuju u javnosti. Neko ko čeka prvostepenu ili pravosnažnu presudu pod merom zabrane napuštanja stana nije zapravo osuđen, nego je tim statusom obezbeđeno njegovo prisustvo za vreme trajanja krivičnog postupka, dakle u vremenu pre donošenja presude, kojom se izriče kazna, što je jedna od preporuka Saveta Evrope.

Kućni pritvor se najčešće određuje kao blaža mera od klasičnog pritvora, na početku krivičnog postupka ili nakon ukidanja pritvora i predviđeno je da bude sa ili bez elektronskog nadzora – nanogice, uz pomoć koje se prati kretanje okrivljenog.

Tu meru sve više koriste naši sudovi, jer su nas poslednjih godina u više navrata međunarodne institucije kritikovale zbog predugog trajanja pritvora.

Po odluci suda kućni pritvor traje do upućivanja okrivljenog na izdržavanje kazne u zatvor, a sud je dužan da na svaka tri meseca proverava da li i dalje važe razlozi zbog kojih je određen.

Prema podacima Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, trenutno se u kućnom pritvoru nalaze 182 osobe, sa i bez nanogice, a pod tim merama trenutno su i Vladimir Jovanović poznatiji kao Vlada Japanac i Despot Vranić iz Novog Sada, vinovnik saobraćajne tragedije.

U kućnom pritvoru, kroz koji je do sada „prošlo” više od 1.000 okrivljenih, bili su i vlasnik „Nibens grupe” Milo Đurašković, sin vlasnika „Delta holdinga” Marko Mišković, vlasnik koncerna „Farmakom MB” Miroslav Bogićević, sudija Branislav Blažić...

Kućni zatvor, za razliku od pritvora, vrsta je sankcije, koja se izriče sudskom presudom. To je kazna koju prema odluci suda osuđeni može da izdržava u svom stanu ili kući. Prema Zakonu o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera, kućni zatvor predstavlja zamenu za kaznu „klasičnog zatvora” i to kada sud dozvoli okrivljenom da kaznu do jedne godine zatvora izdržava u prostorijama u kojima stanuje.

Na prvu ovakvu presudu je 5. januara 2011. godine osuđen jedan frizer iz Kraljeva. U Upravi za izvršenje krivičnih sankcija iznose nam podatak da trenutno 323 osobe služe kaznu u „kućnom zatvoru”. Nanogica se montira iznad zgloba noge, a samo u jednom slučaju do sada, iz medicinskih razloga, stavljena je osuđenom na ruku.

U Upravi za izvršenje krivičnih sankcija kažu nam da ovakav način izvršenja zatvorske kazne ima velikih prednosti, jer osuđenom daje mogućnost da ne naruši porodične odnose i ne bude „inficiran” kriminalnim ponašanjem a i kućni zatvor je velika ušteda za državni budžet.

Broj zahteva za izdržavanje kazne zatvora u kućnim uslovima uz elektronsku narukvicu je u porastu ali sudije ove zahteve često odbijaju jer osuđeni ne ispunjavaju sve uslove. Naravno da vinovniku porodičnog nasilja sud neće odrediti kućnu robiju.

Osuđeni, prema zakonu, ima pravo da u toku dana napusti stan na najviše dva sata, a u posebno odobrenim slučajevima i duže. Reč je o stalno zaposlenima koji mogu da odlaze na posao. Operativno bezbednosno odeljenje Uprave za izvršenje krivičnih sankcija prati poštovanje zabrane napuštanja stana putem elektronskog nadzora.

U slučaju nepoštovanja zabrane, odnosno ako okrivljeni ili osuđeni samovoljno napusti prostorije u kojima živi – jednom duže od šest časova ili dva puta u trajanju do šest časova, sud mu ukida takav način odsluženja i određuje klasičan zatvor ili klasičan pritvor.

Kako nam kažu u Upravi, do sada je samo u nekoliko slučajeva nanogica zamenjena klasičnom robijom jer je „nosilac” prekršio pravila ponašanja ili je u međuvremenu osuđen na drugu kaznu.

Najpoznatiji slučajevi u kojima su okrivljeni „zaradili” kaznu kućnog zatvora su slučaj pevačice Svetlane Ražnatović i njene sestre Lidije Ocokoljić, baletana Gorana Stanića, Stefana Karića, Ljubiše Buhe, saučesnika u aferi „kantrimen”...