Ostavite institute da rade svoj posao

Posle višemesečne agonije, Vlada Srbije je poništila konkurse za naučne projekte koje je raspisalo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, a koji je antagonisao naučnu zajednicu u Srbiji, doveo do podela koje, bar naizgled, nikad ranije nisu viđene, i zapretio da faktički dovede do ukidanja velikog dela srpske nauke.

Iako su u debati o konkursu izneseni mnogi validni argumenti koji su ukazali na njegovu nezakonitost i neodrživost, a emocije koje su prisutne na obe strane razumljive, treba, pravednosti radi, istaći da je rešenje nastale situacije vrlo jednostavno, i nalazi se prosto u poštovanju demokratskog poretka i institucija sistema.

Problemi u nauci datiraju unazad do, čini mi se, 2002. godine i tadašnje Vlade, kada je u srpski naučni sistem uvedeno takozvano projektno finansiranje nauke, a neustavno i nezakonito ukinuto institucionalno finansiranje naučnih institucija. Razlika je u tome što institucionalno finansiranje podrazumeva da država, shodno svojim mogućnostima i proceni potreba, finansira naučni rad u različitim naučnim institucijama na godišnjem nivou, a organizacija tog rada, konkretni ljudi koji se zapošljavaju, razvijanje projekata i ostale aktivnosti samih naučnika su, kao svuda u razvijenom svetu, posao samih naučnih institucija. Projektno finansiranje u „našoj” verziji, s druge strane, podrazumeva da nema institucionalnog finansiranja, da su institucije (naučni instituti) čiji je osnivač država, lišene svoje normalne budžetske podrške, da one „lebde u vazduhu” i svakih nekoliko godina se takmiče, zajedno sa fakultetima, koji imaju normalno, institucionalno finansiranje, za neka sredstva iz „konkursa” kako bi preživele.

Ovaj drugi sistem je bez presedana u razvijenoj svetskoj nauci. Tamo gde postoji projektno finansiranje, postoji i institucionalno finansiranje. Institucije imaju normalne plate, a njihovi zaposleni redovan, ustavom zagarantovan status zaposlenih, i onda sve one mogu, kada postoje sredstva, konkurisati za dodatne projektne fondove koji se dodeljuju s vremena na vreme.

Tadašnja Vlada Srbije 2002. godine je, kršeći ustavna načela ravnopravnosti svih građana, prava na rad i zabranu diskriminacije, naučnim institutima prosto — ukinula egzistenciju, kao da oni nisu državne ustanove. Nešto kasnije, u mandatu naredne Vlade, uveden je sistem vrednovanja nauke koji se, bar u to vreme, mogao opisati kao pomodarstvo viđeno iz voza u pokretu: naučnicima je, kao pekarima i obućarima, nametnuto da moraju svake godine „proizvoditi određeni broj naučnih radova”. Rezultat je, naravno, bio predvidiv i neizbežan, i zahvatio je i fakultete, i institute: ogromna produkcija radova čija se vrednost i upotrebljivost mogu dovesti u sumnju.

Da stvari budu još neverovatnije, Ministarstvo nauke je preuzelo potpuno neverovatne ingerencije da ljudima poimence određuje plate, da određuje ko se može zaposliti u kom institutu, a ko ne može, a sve je kulminiralo time što je Ministarstvo osnovalo tela koja su odlučivala o izborima u naučna zvanja, o tome koje naučne publikacije su dobre, a koje manje dobre, i niz drugih funkcija koje su nespojive sa fundamentalnim demokratskim načelima autonomije struke i integriteta naučnika. Ni jedna zemlja u kojoj jedan organ administrativne vlasti odlučuje o pitanjima iz merituma same nauke nije ostvarila velike naučne rezultate. Rezultat ovog stanja je duboka kriza sistema državnog administriranja nauke, a razlog za krizu je što država ne bi ni smela do te mere da administrira nauku.

Rešenje je krajnje jednostavno. Ono se sastoji u poštovanju Ustava i zakona. Potrebno je da se perverzije koje već deceniju i više uništavaju srpsku nauku ukinu i da se vrati sistem koji postoji u svim stabilnim zemljama, a to je institucionalno, redovno finansiranje naučnih ustanova.

Institute treba ostaviti da rade svoj posao, sa onoliko para koliko država ima, i da se snalaze kako znaju na tržištu, kao i sve ostale ustanove u Srbiji.

Konkurs za istraživačke fondove treba raspisati ravnopravno za sve, ako postoje fakultativni fondovi za to.

Ne može se demokratski zakonito jednoj kategoriji građana oduzeti egzistencija, ravnopravnost i pravo na rad, da bi se raspisivao „konkurs” za ostale kategorije građana, od plata te kategorije građana čija je to osnovna delatnost. Upravo to je učinila Vlada 2002. godine, i stvorila sistem nepravde koji, iako je neodrživ, traje do danas.

Nauka je osnovna delatnost instituta, kao što je lečenje osnovna delatnost bolnica. Nauka nije osnovna delatnost fakulteta, nego dopunska delatnost. Osnovna delatnost fakulteta je nastava. Ukidanje finansiranja instituta da bi se dale finansije za nauku fakultetima isto je što i ukidanje finansija bolnicama da bi se dale finansije medicinskim fakultetima. Iako se i zaposleni na medicinskim fakultetima bave lečenjem, to nije njihova osnovna delatnost. Kao što država ne može bez bolnica, tako ne može ni bez nauke, i to kao osnovne delatnosti. Nauka nije hobi, ni zanimacija. Ona je ozbiljna, temeljna oblast razvoja jednog društva koju ne može određivati ni Vlada, ni bilo koje ministarstvo, nego nauka sama. Upravo zato postoji međunarodno ustanovljen princip autonomije nauke, koji se u Srbiji uopšte ne poštuje.

Ministarstvo prosvete i nauke treba da se bavi obezbeđivanjem materijalnih uslova za razvijanje nauke i vršenjem funkcije nadzornog organa nad univerzitetima i institutima, što je njegova ustavna uloga. Ono niti može, niti bi smelo, da se bavi poimeničnom kadrovskom politikom, bilo na univerzitetima, bilo u nauci, izborima u naučna zvanja, stručnim ocenama publikacija i sličnim stvarima. Za to nauka treba da formira sopstvena tela i da organizuje procene u skladu sa budžetskim primanjima koja opredeli država, na potpuno isti način na koji to čine i univerziteti.

Većina ljudi u Srbiji uopšte ne zna da univerziteti imaju autonomiju, a da se autonomija instituta uopšte ne priznaje, te da organ izvršne vlasti, ministarstvo, određuje ko će raditi u nekom institutu i u kom će statusu biti. To je potpuno neprihvatljiva i nedemokratska praksa koja dovodi do kontraproduktivnih rezultata.

Na kraju, kratak komentar povodom licitiranja koja su se pojavila u medijima o tome ko treba da bude ministar prosvete i nauke. Smatram da cilj razvijanja pristojne države treba da bude stanje u kome je potpuno nebitno ko je ministar prosvete i nauke. Potreban je sistemski pristup. Krivac za postojeće stanje je neustavan i nezakonit sistem čije su potencijalne žrtve i aktuelni ministar, i sami naučnici. Taj sistem je napravio neko ko se izvukao od posledica svojih neodgovornih i teških grešaka u razvijanju naučne politike u Srbiji, a cenu, kao što to često biva, može platiti neko ko je u osnovi nedužan.

Pristojna država menja loša sistemska rešenja umesto da žrtvuje pojedince, bez obzira na to da li su oni naučnici, administrativni radnici, ili ministri. Sistemsko rešenje je dostupno, jednostavno i efikasno u ovom slučaju. Poštovanje Ustava i zakona je ne samo imperativ u demokratskom društvu, ono je, ponekad, čudo u rešavanju veštački stvorenih sistemskih problema.

Prof. dr, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Univerzitet u Beogradu