Koliko je vlast jača od sudbine

„Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine...“  poručio je Milorad Dodik kroz pesmu minule subote sa Trga Krajine dok su njegovi  politički protivnici nedaleko odatle uzvikivali „Mile, lopove“. Mnogi su odahnuli jer, iako podeljena, Republika Srpska je posle  mitinga i kontramitinga ostala mirna.

Jedno drugo odmeravanje vlasti i opozicije u Srbiji zbog izborne krađe pre dvadesetak godina nije imalo takav epilog. Tada je 24. decembra 1996. godine u Beogradu poginuo pristalica koalicije Zajedno Predrag Starčević i teško je ranjen Ivica Lazović. Kotramiting na Terazijama koji je organizovao Slobodan Milošević ostao je upamćen po skandiranju pristalica SPS-a: „Slobo, mi te volimo.“ A on im je uzvratio: „Volim i ja vas.”

Sve učestaliji istovremeni protesti vlasti i opozicije u čitavom regionu nameću pitanje vraćamo li se to u devedesete godine, vreme mitinga i kotramitinga.

Dva mitinga u Banjaluci proteklog vikenda osim što su podsetila na burne devedesete godine kao da su i potvrdila da je ovaj prostor ponovo postao nesigurno tle. Kako komentariše Aleksandar Popov, direktor novosadskog Centra za regionalizam, ovdašnji lideri su uglavnom ili „zaostavština“ iz devedesetih godina, ili koriste metode iz devedesetih.

Za novu političku „rastresitost” regiona opet se okrivljuju strani faktori, nekada i domaći izdajnici, ali je i nemali broj onih koji sve to pripisuju osiromašenju i besperspektivnosti ne samo građana, nego i država regiona. Sve ove optužbe i kontraoptužbe odnose se ne samo na zbivanja u Skoplju, gde Gruevski i Zaev odmeravaju snage i brojnošću svojih pristalica na ulici, ili u Banjaluci, gde po istom modelu Dodik „ratuje“ sa svojom opozicijom, nego i na sve druge opozicione proteste, za koje vlast ne smatra da je potrebno da i ona izađe na ulicu.

Iako daleko od strasti koja je vidljiva u pomenutim slučajevima, i u Srbiji se pre godinu dana zamalo dogodio „sudar” dve strane. Doduše, u startu je bio prisutan veći oprez, jer su vladajući naprednjaci najavljivali protest u Novom Sadu, na dan kada je opozicija protestovala u Beogradu. Na kraju je vlast odustala.

Otuda i ne čudi što Žarku Papiću, političkom analitičaru iz Sarajeva, Srbija deluje kao najmirnija i najstabilnija zemlja na ovom prostoru. Tim pre što je, kako kaže, vrlo neizvesno kako će se završiti „pozorišna predstava koja je počela u Hrvatskoj”, a on misli da tamošnje tenzije imaju potencijala da se preliju na BiH, ali ne i na Srbiju.

Na ponovnu pojavu (kontra)mitinga ni Žarko Puhovski ni Dragomir Anđelković, politički analitičari iz Zagreba i Beograda – ne zgražavaju se. Puhovski napominje da se na taj način „približavamo onome što je u evropskim državama uobičajeno, da se ljudi različitih orijentacija, leve i desne, pojave istovremeno na istom mestu i da jedni druge hoće da spreče da demonstriraju”.

„To je u pluralističkim uslovima normalno, samo kod nas dobija neke dodatne, primitivne crte. Nije problem što postoje razlike, nego što se ne uspeva postići to da se te razlike izvedu na iole pristojan način. A to je ono što se jednostavno zove – politička kultura”, ističe on.

Anđelković na tu pojavu gleda iz ugla političke svrsishodnosti. On je pristalica kontramitinga, jer, kako kaže, ne treba olako ni prepuštati nekome tu vrstu inicijative. Misli da je Gruevski jako dobro odigrao što Zaevu nije dopustio da od mitinga napravi „Majdan” u Makedoniji. Organizujući kontramiting pokazao je, smatra Anđelković, da snage oko Zaeva, koje Zapad podržava, nemaju podršku u građanstvu. Sada je Dodik, poučen time, uradio isto.

Na opasku da je to preveliki rizik i da smo imali najave da može doći do sukoba u Banjaluci, on odgovara: „Imali smo slučaj u Ukrajini, pa smo videli da je bolje da se vlast na vreme tada suprotstavila narandžastoj revoluciji, nego što se ustručavala, pa je onda dobila građanski rat.”

Navodeći da se Balkan i sve zemlje bivše Jugoslavije nalaze u veoma ozbiljnoj geostrateškoj situaciji, potpuno drugačijoj nego pre dve godine, kada je sve počelo sa ratom i krizom u Ukrajini, Žarko Papić ukazuje i na određene specifičnosti pomenutih protesta. Kako ističe, protesti u Banjaluci nisu bili protesti građana, niti socijalno ugroženih, mada je formula bila ta.

„To su bili protesti dva partijska bloka, sa partijskim vojnicima i partijskom oligarhijom. Mislim da je protest opozicije pokazao, nažalost, da opozicija ide onim putem kojim je Dodik krenuo pre sedam-osam godina – nacionalizmom. Nacionalna obojenost, ili takmičenje u srbovanju, bilo je u oba slučaja jako izraženo”, kaže Papić, koji smatra i da je to bila „apsolutno unutrašnja stvar”.

Aleksandar Popov upozorava da sva ova zbivanja u regionu ne bi trebalo olako shvatiti. Kako ističe, ovde se kumulira nezadovoljstvo – i to nije ono što se može „isprazniti” na društvenim mrežama.

„Stanje maltene ni u jednoj zemlji u regionu nije dobro. Ljudi iz godine u godinu očekuju da će biti bolje, a toga nema, sve je gore i gore”, ukazuje on.

Po njegovim rečima, ovde se strani faktor više pojavljuje kao „faktor nečinjenja” onoga što bi trebalo da čini.

„U BiH je, recimo, strani faktor jedan od glavnih krivaca zašto je situacija ovakva evo već 21 godinu od Dejtona”, kaže Popov, dodajući da Balkan ne mora „pod obavezno” da se pretvori u trusno područje, ali da je svakako već ozbiljno destabilizovan. On podseća i da je Angela Merkel prošle godine upozoravala da ako ovde dođe do „zaglavljivanja” migranata, može da dođe do sukoba.

Za razliku od Anđelkovića, koji u Makedoniji i Republici Srpskoj vidi prvenstveno pokušaj Zapada da završi stavljanje pod kontrolu tog dela Balkana, dok je u Crnoj Gori, recimo, taj posao završen („Milu Đukanoviću ne treba kontramiting jer on ima NATO”), Puhovski ocenjuje da je uticaj spoljnog faktora u regionu – više ili manje nevažan.

„To je mantra koja se neprestano čuje još iz socijalističkih vremena. Uvek se govorilo o sprezi unutrašnjih i spoljašnjih neprijatelja, u devedesetim je to bio Soros”, navodi Puhovski, koji ocenjuje da se mlada generacija danas izražava na drugačiji način, ima druge medije pri ruci, te da vreme mitinga prolazi.