Stani i razmisli

Moć kvari, a uglavnom se već pokvareni dočepaju vlasti, njihov put pomaže popustljivost ćutologa i klimoglavaca. Dokumentarac na „Beldoksu” o Hani Arent podsetio je da je banalnost tj. površnost gorivo kojim se bezakonje, nemoral, opresija i narušavanje ljudskog dostojanstva normalizuju. Na površnu manipulaciju nisu imuni ni intelektualci od kojih je Arentova zazirala jer su se lako poneli idealističkim idejama o nemačkom duhu, tj. za idealima koji zvuče visokoparno, a zapravo su neosnovani. Arentova u filmu upozorava jednostavnim rečima: „Stani i razmisli”. Stati već znači izopštiti se iz toka norme, a misliti znači posmatrati sebe i društvo sa strane. Mišljenje je nepopularno jer nema brze rezultate, te političari i ne misle, samo rade, makar i štetno, a sve da se održi privid da društvo ide u planiranu, svetlu budućnost.

Tako se zarad svetle budućnosti, recimo „Beograda na vodi”, normalizuje antiurbanistička politika i bezakonje rušenja po Savamali u fantomkama. Nije apsurdna Joneskova ludorija, već je to naša politička realnost u kojoj se Vučić i Mali ne ograđuju, čak nisu ni osudili rušenje. Ionako je „protivpravno i loše je izgledalo”, a vođa akcije je „kompletni idiot” samo zato što je to nevešto izveo.

Ne kritikuje se namera, već nedostatak takta i elegancije u rušenju. Jesmo za tzv. evropske vrednosti pravne države, ali samo kada odgovara. Normalizacija takvog odnosa prema javnosti je opasna jer pomera prag tolerancije za bezakonje, te slučajevi kao pad helikoptera nedopustivo ostaju u zapećku. Normalizaciji savamalske politike doprinosi kolektivno ćutanje policije.

Preduslov da se neko uopšte usudi da ruši jeste čvrsto verovanje da ćemo zaista ćutati. Međutim, neki intelektualci izgleda padaju upravo na Vučićev trud, na taj nastup dobrog đaka. Setite se plagijata o kojima je vispreno pisala Dana Popović. Evo kako je tada Vučić branio Stefanovića: „Znate, ja sam završio Pravni fakultet sa najboljim ocenama. Sa najboljim ocenama. Državni fakultet, ovaj ovde. Ne… ne znam kakav. Mislio sam da znam nešto, pisao sam seminare, položio društvenu i pravnu metodologiju sa desetkom na magistarskim studijama kod profesora Vračara i Milića. Ja gluplje obrazloženje da je nešto plagijat u svom životu nisam pročitao.” Priča o sebi, a ne o plagijatu, o ličnosti, a ne o pravu, a navodno je pravnik.

No, ne možemo ni da se oslonimo na ljude koji su navodno zaduženi za razmišljanje ako nisu u startu pošteni o svom neznanju i limitima. Razgovarao sam sa Italijanom koji je istraživač na univerzitetu u Barseloni i rekao je usput: „Ekonomija je ono što najmoćniji deo društva misli da jeste. To ti je kao pravo.” Dakle, ekonomija nije nauka, pitam. „Nije”, odgovorio je istraživač.

Ako pogledamo posledice finansijske krize, shvatamo da je intelektualno poštenje neprocenjive vrednosti. Španci i Italijani su mi u Barseloni govorili o mladim pokretima kao što su „Podemos”, ili nova gradonačelnica Barselone, ili CUP, ekstremno levičarski, separatistički, ruralni katalonski pokret, ili „Pokret pet zvezdica” u Italiji. U razgovoru o predstojećim izborima u Španiji, Katalonac, jedan od direktora festivala na kojem sam prikazao svoj kratki film i gde smo osvojili prvu nagradu sa izrazito antiautoritarnim radom, sa ponosom mi je pričao o Adi Kalou koja je kao aktivistkinja došla na poziciju gradonačelnika Barselone. Slično je i sa kandidatkinjom pokreta „Pet zvezdica” za gradonačelnicu Rima, advokaticom Virdžinijom Ragi.

Žene koje pametno koriste internet, odlični govornici, iskreno se i snažno bore za siromašnije slojeve i mlade. Zbog ovakvih primera gde ličnosti svojim integritetom izlaze na crtu, a ne širokom partijskom platformom, treba ozbiljno razmotriti reformu izbornog sistema u Srbiji. Istovremeno, moramo imati širu sliku o pitanju novih pokreta. Prema tome, pretvorićemo se u ono što dopustimo kao novo normalno. Na novoj generaciji je da nametne model koji treba da isključi sociopatski karakter kao glavni model političara.

Reditelj