Kakav će biti ishod „bregzita“?

Do sada se nije desio slučaj da država članica napusti Evropsku uniju. „Lisabonski sporazum” iz decembra 2009. predvideo je proceduru napuštanja EU od strane neke njene članice. U članu 50. propisuje se kako država članica treba da obavesti Evropski savet o nameri napuštanja, nakon čega će početi pregovori o istupanju, u trajanju od dve godine.

Situacija sa britanskim izlaskom iz EU znatno je složenija. Referendum o članstvu u EU, zakazan za 23. jun, oštro je polarizovao britansku, evropsku i svetsku javnost.

Oni koji se zalažu za ostanak Britanije smatraju da njeno napuštanje predstavlja opasnost po britanski prosperitet. Među njima prevladava mišljenje da bi to umanjilo njen uticaj na svetsku politiku, ugrozilo nacionalnu bezbednost i stvorilo nove trgovinske barijere.

Oni koji zagovaraju napuštanje EU smatraju kako je nadnacionalno povezivanje do sada već duboko podrilo suverenitet i funkcionisanje parlamentarne demokratije u zemlji njenog nastanka. Njihov stav je da je EU preopteretila, čak „pravno kolonizovala” ostrvsku ekonomiju regulativama koje stvaraju brojne konfuzije i štete. U Britaniji nikada nije bilo većeg entuzijazma prema EU. Ova država je u dva navrata, 1963. i 1967, podnosila zahtev da pristupi tadašnjoj EEZ na koje je oba puta stavio veto Šarl de Gol, francuski predsednik. On je Britaniju smatrao američkim „trojanskim konjem” koji teži da podrije evrointegracije. Tek po De Golovom povlačenju, Britanija je iz trećeg pokušaja, u januaru 1973, bila primljena u EEZ. Još tada, u vremenima naftnog šoka i početka recesije, laburistička opozicija u Britaniji uspela je da nametne temu napuštanja „evropskog projekta”. Već u junu 1975. održan je prvi referendum o ostanku Velike Britanije u EEZ. Sve veće političke partije i mediji bili su za dalje evrointegracije.

Američka administracija je odlučno protiv „bregzita“. Vašingtonu je neophodna Britanija koja strateški usmerava EU u transatlantskom pravcu. I globalni mediji šire prognoze kako bi izlazak Britanije bio ozbiljan udarac po njenu ekonomiju. Ona bi, navodno, izgubila milion radnih mesta, funta bi oslabila za oko 20 odsto, a predviđa se i gubitak oko pet procenata godišnjeg BDP-a u naredne četiri godine.

Premijeru Dejvidu Kameronu ostalo je mesec dana da ubedi Britance da na referendumu glasaju za ostanak u EU. On tvrdi da je sa liderima EU postigao povoljan dogovor koji Britaniji obezbeđuje „specijalni status”. Premijer je tražio trajno zadržavanje funte kao monete na Ostrvu kao i da prispeli migranti u Britaniji određeni broj godina nemaju pravo na socijalne beneficije. Zahtevao je i izuzeće iz evropske migrantske politike. Britanski premijer smatra da je dobijanjem ovih ustupaka uspeo da izbije iz ruku glavne argumente britanskim evroskepticima. Kameronovi protivnici, međutim, smatraju da je on u Briselu malo tražio, a još manje dobio. Postignuti dogovor, naime, nema pravno obavezujući karakter.

Iz dosadašnjih događaja naslućuje se ishod „bregzita“. Referendum o napuštanju EU najverovatnije neće uspeti. Britanija će ostati unutar EU strateški se pozicionirajući unutar nje uz niz dobijenih posebnih privilegija, pre svega zarad interesa transatlantskih saveznika. Zašto se onda referendum uopšte održava? Iz niza unutrašnjih i spoljnih razloga. Glavni unutrašnji razlog jeste situacija među torijevcima. Većina poslanika Kameronove partije zalaže se za napuštanje EU, dok laburistička opozicija, paradoksalno, podržava premijera oko ostanka u EU. Kako bi izbegao unutrašnji raskol, britanskom premijeru je bilo najprobitačnije da prebaci loptu na referendumsko izjašnjavanje, to jest na građane.

Spoljni razlozi su vezani za transatlantske strateške interese. Pretnja napuštanjem Evropske unije dovoljna je da spreči da se EU dalje nadogradi i usmerava u skladu sa interesima njenog faktičkog centra, onog u Berlinu, a koji nisu uvek po volji atlantskim partnerima.

Drugi ciljevi koji se ostvaruju raspisivanjem referenduma jesu privilegije koje Velika Britanija do njegovog održavanja može dobiti. Imajući u vidu neveselu ekonomsku situaciju na Starom kontinentu, Britanci se nadaju da će uspeti da se bolje pozicioniraju na globalnom tržištu ako ne budu sputavani regulativama EU. „Siti“, londonska berza, zadržaće važnu berzansku poziciju i dobiti dodatne privilegije da prema svojim, a ne briselskim pravilima, omogući priliv investicija u London. Pitanje je samo da li je Brisel spreman da plati ovako „visoku cenu” kako se pretnja o izlasku Britanije iz EU ne bi jednog dana zaista i ostvarila.

viši naučni saradnik Instituta za evropske studije