Какав ће бити исход „брегзита“?

До сада се није десио случај да држава чланица напусти Европску унију. „Лисабонски споразум” из децембра 2009. предвидео је процедуру напуштања ЕУ од стране неке њене чланице. У члану 50. прописује се како држава чланица треба да обавести Европски савет о намери напуштања, након чега ће почети преговори о иступању, у трајању од две године.

Ситуација са британским изласком из ЕУ знатно је сложенија. Референдум о чланству у ЕУ, заказан за 23. јун, оштро је поларизовао британску, европску и светску јавност.

Они који се залажу за останак Британије сматрају да њено напуштање представља опасност по британски просперитет. Међу њима превладава мишљење да би то умањило њен утицај на светску политику, угрозило националну безбедност и створило нове трговинске баријере.

Они који заговарају напуштање ЕУ сматрају како је наднационално повезивање до сада већ дубоко подрило суверенитет и функционисање парламентарне демократије у земљи њеног настанка. Њихов став је да је ЕУ преоптеретила, чак „правно колонизовала” острвску економију регулативама које стварају бројне конфузије и штете. У Британији никада није било већег ентузијазма према ЕУ. Ова држава је у два наврата, 1963. и 1967, подносила захтев да приступи тадашњој ЕЕЗ на које је оба пута ставио вето Шарл де Гол, француски председник. Он је Британију сматрао америчким „тројанским коњем” који тежи да подрије евроинтеграције. Тек по Де Головом повлачењу, Британија је из трећег покушаја, у јануару 1973, била примљена у ЕЕЗ. Још тада, у временима нафтног шока и почетка рецесије, лабуристичка опозиција у Британији успела је да наметне тему напуштања „европског пројекта”. Већ у јуну 1975. одржан је први референдум о останку Велике Британије у ЕЕЗ. Све веће политичке партије и медији били су за даље евроинтеграције.

Америчка администрација је одлучно против „брегзита“. Вашингтону је неопходна Британија која стратешки усмерава ЕУ у трансатлантском правцу. И глобални медији шире прогнозе како би излазак Британије био озбиљан ударац по њену економију. Она би, наводно, изгубила милион радних места, фунта би ослабила за око 20 одсто, а предвиђа се и губитак око пет процената годишњег БДП-а у наредне четири године.

Премијеру Дејвиду Камерону остало је месец дана да убеди Британце да на референдуму гласају за останак у ЕУ. Он тврди да је са лидерима ЕУ постигао повољан договор који Британији обезбеђује „специјални статус”. Премијер је тражио трајно задржавање фунте као монете на Острву као и да приспели мигранти у Британији одређени број година немају право на социјалне бенефиције. Захтевао је и изузеће из европске мигрантске политике. Британски премијер сматра да је добијањем ових уступака успео да избије из руку главне аргументе британским евроскептицима. Камеронови противници, међутим, сматрају да је он у Бриселу мало тражио, а још мање добио. Постигнути договор, наиме, нема правно обавезујући карактер.

Из досадашњих догађаја наслућује се исход „брегзита“. Референдум о напуштању ЕУ највероватније неће успети. Британија ће остати унутар ЕУ стратешки се позиционирајући унутар ње уз низ добијених посебних привилегија, пре свега зарад интереса трансатлантских савезника. Зашто се онда референдум уопште одржава? Из низа унутрашњих и спољних разлога. Главни унутрашњи разлог јесте ситуација међу торијевцима. Већина посланика Камеронове партије залаже се за напуштање ЕУ, док лабуристичка опозиција, парадоксално, подржава премијера око останка у ЕУ. Како би избегао унутрашњи раскол, британском премијеру је било најпробитачније да пребаци лопту на референдумско изјашњавање, то јест на грађане.

Спољни разлози су везани за трансатлантске стратешке интересе. Претња напуштањем Европске уније довољна је да спречи да се ЕУ даље надогради и усмерава у складу са интересима њеног фактичког центра, оног у Берлину, а који нису увек по вољи атлантским партнерима.

Други циљеви који се остварују расписивањем референдума јесу привилегије које Велика Британија до његовог одржавања може добити. Имајући у виду невеселу економску ситуацију на Старом континенту, Британци се надају да ће успети да се боље позиционирају на глобалном тржишту ако не буду спутавани регулативама ЕУ. „Сити“, лондонска берза, задржаће важну берзанску позицију и добити додатне привилегије да према својим, а не бриселским правилима, омогући прилив инвестиција у Лондон. Питање је само да ли је Брисел спреман да плати овако „високу цену” како се претња о изласку Британије из ЕУ не би једног дана заиста и остварила.

виши научни сарадник Института за европске студије