Vuk, Ružić i naprednjaci

Potpredsednik SPS-a Branko Ružić svojim izjavama i gestovima ume baš da iznervira naprednjake. Ni oni njemu ne ostaju dužni, ali im je zajedničko da su ponosni na rezultate zajedničke vlade. Radom kabineta, međutim, nije zadovoljan Vuk Drašković, lider stranke koja se ponovo našla na koalicionoj Vučićevoj listi. Vukove javne kritike funkcioneri SNS-a, međutim, ne komentarišu. SPO je po drugi put pomoću naprednjaka ušao u Skupštinu Srbije.

Sukob socijalističkih i naprednjačkih funkcionera počeo je kad su „rekonstruisani” Branko Ružić i Milutin Mrkonjić, što je SPS doživeo kao Vučićevo kadriranje. Ružić i Mrkonjić su posle toga počeli javno da iznose stavove uglavnom suprotne naprednjačkom viđenju sveta.

Vatra je od Mrkinih i Ružićevih varnica i uzvratne naprednjačke paljbe nastala tek posle vanrednih izbora 2014. godine, kada je SNS osvojio skoro dve trećine mandata. Naprednjacima nije bio potreban koalicioni partner, ali su održali i saradnju i sukob niskog intenziteta sa SPS-om.

Kad je jedan koalicioni partner toliko moćan kao što je SNS postao 2014 (imali su 136 svojih poslanika), „nepotrebnom” partneru nije lako. Ružić je sve više iritirao naprednjake. Na primer, kačeći na „Fejsbuk” fotografije sa navijačem Partizana u TV prenosu fudbalskog meča Srbija–Albanija vređao Vučića. No Ružić nije imao iskakanja u odnosu na proklamovanu državnu politiku.

A šta je za to vreme radio Vuk Drašković? Tokom mandata Dačićeve vlade, meta mu je bio Tomislav Nikolić, koji, po Draškoviću, nije uradio apsolutno ništa dobro. U vladi su mu meta bili Dačić i socijalisti, kao neviđeno zlo, mada mu takav stav uopšte nije smetao da bude deo vladajuće koalicije, čiji poslanici su glasali za sve što je predlagala Dačićeva vlada.

Draškovićev SPO našao se na listi SNS-a i 2014. godine. Mada je Drašković izjavio da ne bi odbio da bude ministar spoljnih poslova, Vučić je to mesto dao Ivici Dačiću. Možda zato Drašković nije imao baš lepih reči za Vučićev kabinet, navodeći kako je „oko Vučića mnogo nestručnih i onih koji ne podržavaju strateški put ka EU, nego ga na svakom koraku sapliću.” Naprednjaci ni na ovo nisu reagovali.

Vučić je milion puta ponovio da nikada neće priznati nezavisnost Kosova i da neće uvesti sankcije Rusiji. Drašković je kazao da je „dogovorom u Briselu Srbija na putu da prizna Kosovo”, a pre desetak dana je izjavio da je „Kosovo nezavisna država i Srbija treba to da prihvati”. Opet nije bilo oštrih saopštenja naprednjaka. Samo je Jadranka Joksimović, upitana od novinara da prokomentariše ovu izjavu, rekla da je to „izgovorio nerazuman čovek”.

Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, uložili su ogroman napor, svako koliko je mogao, i uspeli da spreče prijem Kosova u Unesko. Na to su bili jako ponosni, Vučić je mnogo puta u kampanji baš ovo isticao kao veliki rezultat svoje vlade. Drašković je izjavio da „SPO tu kampanju (protivljenja prijema Kosova u Unesko) nije podržao – ona je bila lišena i logike i cilja”. Da ne pominjemo kritiku toga koliku pažnju Vučićeva vlada polaže na obeležavanje godišnjica NATO bombardovanja, a nedavno je u razgovoru sa zapadnim ambasadorima i poslanicima nemačkog Bundestaga Vučićevu vladu kritikovao što nije otvorila dosijee tajnih službi... I ništa od ovoga, a samo deo smo naveli, nije nateralo naprednjake da se naljute i izdaju neko oštro saopštenje, pa ni Draškovićeva izjava da je SPO doneo bar sto hiljada glasova SNS-u. Kako to zna, nije objasnio, budući da ga ne videsmo ni na jednom mitingu naprednjačke koalicije, možda zato što je 2012. godine gromoglasno izviždan u novosadskom „Spensu”.

Kad pogledamo šta su govorili Ružić i Drašković, teško je razumeti kako su socijalisti za naprednjačke funkcionere opasnost za državu, dok je Drašković nagrađen stavljanjem njegove partije na pobedničku Vučićevu listu. Naprednjaci sigurno to znaju, ali ne otkrivaju nikome.