Zašto Hurgada više nije „Rusgada”

Specijalno za „Politiku”

Hurgada, maja – „Egipat je zakon”, odlučno tvrdi Beograđanka koju zatičemo na aerodromu u Hurgadi u ranim jutarnjim satima u četvrtak, na povratku sa letovanja na toplom Crvenom moru.

Ona bi valjda trebala da zna šta govori jer je njoj i mužu ovo bio osmi boravak u Hurgadi, uz još jedan u Šarm el Šeiku.

Popuštanje dobronamernim savetima prijatelja da odu u neku mirniju arapsku zemlju pre nekoliko godina završilo se neslavno – baš te godine ih je u Tunisu zateklo „arapsko proleće”.

Zbog toga su se opet vratili Egiptu, pa iako je i ta velika zemlja preturila preko glave revoluciju, decenijama već ima nemirnu granicu sa Izraelom, a i pod stalnom je pretnjom terorističkih akata islamskih ekstremista, ovaj par iz Srbije ne razmišlja da menja mesto za odmor.

Ima još takvih turista iz Srbije – ali za sada za samo jedan avion nedeljno, pa više nema aranžmana od 10, nego samo od sedam ili 14 dana. Ranijih godina bila su po dva, pa nekada i tri leta nedeljno u sezoni na liniji Beograd–Hurgada.

Lančane revolucije u nekoliko zemalja na severu Afrike učinile su svoje, kao i teroristički napadi usmereni baš na strane turiste, pa su kao i mnogi redovni gosti iz cele Evrope i zapadnog sveta, i građani Srbije počeli da izbegavaju te destinacije.

Ili, kako kaže Basem Gres, vlasnik beogradske turističke agencije Vejaut, 2011. godine preko njegove agencije u Egiptu je letovalo 11.000 srpskih turista, a prošle godine ih je bilo – 2.000.

Ali, ne bi oseka srpskih turista toliko zabrinula Egipćane, ipak smo mi malo tržite za njih, da im nisu nestali glavni gosti – Rusi. A oni su u potpunosti prestali da dolaze pošto je 31. oktobra prošle godine u terorističkom napadu srušen ruski putnički avion iznad Sinaja, na letu iz Šarm el Šeika ka Sankt Petersburgu, kada je poginulo 224 ljudi. I Hurgada više nije „Rusgada”. Ovde je sve bilo podređeno ruskim gostima, u centru ovog mesta su natpisi na radnjama i dalje na ruskom jeziku, jelovnici i karte pića u luksuznim rizortima obavezno su i na ruskom jeziku, a gotovo svi radnici u ugostiteljstvu vladaju osnovnim ruskim frazama.

 – Mnogo mi je žao što ne razumete ruski. Pet godina sam govorio samo ruski, pa sam engleski malo zaboravio. A na ruskom bih mogao da vam govorom mnogo više o Egiptu”, nekoliko puta je ponovio dvadesetsedmogodišnji Mahmud Samir, vodič zadužen za grupu novinara iz Srbije, za koje su Gresova agencija i Ministarstvo turizma Egipta organizovali put u Hurgadu. Egipatska država na ovaj način dovodi novinare i iz Nemačke, Velike Britanije, Amerike i drugih zemalja, ne bi li povratila poljuljano poverenje u sigurnost boravka u toj afričkoj zemlji, koja je preko Sinajskog poluostrva povezana sa azijskim, a preko Sredozemnog mora sa evropskim kontinentom.

Sve je podređeno tome da se strani turisti osećaju što bezbednije, ali i da ih te bezbednosne mere minimalno opterećuju. Oko velikih hotela su obično zidovi, na kapijama obezbeđenje, na ulazima u zgrade detektori metala. Na aerodromu u Hurgadi putnici prolaze kroz tri takva „skenera”, na ulazu u zonu aerodroma svim automobilima se pregledaju gepeci, baš kao i, recimo, na ulazu na parking novog modernog tržnog centra. Na putu ka Luksoru i Dolini kraljeva (uz piramide u Gizi najposećeniji istorijsko-arheološki lokalitet u Egiptu), dugom 280 kilometara, bilo je najmanje 15 bezbednosnih punktova, na kojima policija ili vojska zaustavlja svako vozilo i, kada je reč o turističkoj grupi, notira koliko je turista unutra i odakle su. Ta provera je vrlo kratka – naš vozač kroz otvoren prozor samo kratko nešto kaže, razumemo samo kad izgovori „Srbi”, i produžavamo dalje. Kako nam objašnjavaju, sa određenog punkta javljaju sledećem da stiže određena grupa turista, tako da se praktično u svakom trenutku zna gde je ko na drumu.

Turisti koji ne žele da izlaze iz odmarališta (a mnogi i ne osećaju potrebu za tim) ništa od ovoga neće primetiti. Pošto se većina odlučuje za „ol inkluziv” aranžmane, a oni su sada jeftiniji nego pre, nemaju potrebu da znaju koliko košta flaširana voda (u supermarketu je litar i po manje od dve egipatske funte), ili neke namirnice. Evro je oko 10 funti. Male egipatske banane, recimo, koštaju sedam funti po kilogramu. Strana piva u kafićima u novoj marini su 20 funti, espreso – 10, paste 30-40, a pušenje nargile – devet funti. U toj marini, gde je nekada kvadrat stambenog prostora koštao 3.500 dolara, sada se prodaje za 1.000 dolara. Za 20-30 funti, zavisi koliko ste vešti u cenkanju, možete da ugovorite vožnju taksijem na relaciji od 15-20 kilometara (kao od našeg hotela do novog centra Hurgade). Jer, gorivo je za naše prilike – „džabe”, oko tri egipatske funte za litar benzina.

– Dopremite svoje automobile i dođite da živite ovde”, veselo poručuje Amr Azab, direktor odeljenja za turizam jedne od najvećih egipatskih turističkih kompanija, kad je čuo koliko košta gorivo u Srbiji.

Hurgada ipak ima goste, za razliku od Šarm el Šeika, koji, izgleda, zarasta u korov. Tamo odlaze još samo oni turisti sa Zapada koji su svojevremeno kupovali stanove tu. Jer, ovo nekada mondensko letovalište je praktično u Aziji, a Hurgada je na afričkom tlu, pa su i politički vetrovi drugačiji. Rusa nema, ali Mahmud i njegove kolege koriste ruski jezik u komunikaciji sa Ukrajincima, Belorusima, Gruzinima. Oni i dalje dolaze. Kao i Nemci, Britanci, Francuzi, Holanđani, Danci... Ali ne dovoljno da popune ogromne turističke kapacitete duž 128 kilometara obale Crvenog mora u oblasti Hurgade, pa su oni u ovom periodu otvoreni za domaće turiste, kojima je ranije bilo nezamislivo da ovde letuju.