Зашто Хургада више није „Русгада”

Специјално за „Политику”

Хургада, маја – „Египат је закон”, одлучно тврди Београђанка коју затичемо на аеродрому у Хургади у раним јутарњим сатима у четвртак, на повратку са летовања на топлом Црвеном мору.

Она би ваљда требала да зна шта говори јер је њој и мужу ово био осми боравак у Хургади, уз још један у Шарм ел Шеику.

Попуштање добронамерним саветима пријатеља да оду у неку мирнију арапску земљу пре неколико година завршило се неславно – баш те године их је у Тунису затекло „арапско пролеће”.

Због тога су се опет вратили Египту, па иако је и та велика земља претурила преко главе револуцију, деценијама већ има немирну границу са Израелом, а и под сталном је претњом терористичких аката исламских екстремиста, овај пар из Србије не размишља да мења место за одмор.

Има још таквих туриста из Србије – али за сада за само један авион недељно, па више нема аранжмана од 10, него само од седам или 14 дана. Ранијих година била су по два, па некада и три лета недељно у сезони на линији Београд–Хургада.

Ланчане револуције у неколико земаља на северу Африке учиниле су своје, као и терористички напади усмерени баш на стране туристе, па су као и многи редовни гости из целе Европе и западног света, и грађани Србије почели да избегавају те дестинације.

Или, како каже Басем Грес, власник београдске туристичке агенције Вејаут, 2011. године преко његове агенције у Египту је летовало 11.000 српских туриста, а прошле године их је било – 2.000.

Али, не би осека српских туриста толико забринула Египћане, ипак смо ми мало тржите за њих, да им нису нестали главни гости – Руси. А они су у потпуности престали да долазе пошто је 31. октобра прошле године у терористичком нападу срушен руски путнички авион изнад Синаја, на лету из Шарм ел Шеика ка Санкт Петерсбургу, када је погинуло 224 људи. И Хургада више није „Русгада”. Овде је све било подређено руским гостима, у центру овог места су натписи на радњама и даље на руском језику, јеловници и карте пића у луксузним ризортима обавезно су и на руском језику, а готово сви радници у угоститељству владају основним руским фразама.

 – Много ми је жао што не разумете руски. Пет година сам говорио само руски, па сам енглески мало заборавио. А на руском бих могао да вам говором много више о Египту”, неколико пута је поновио двадесетседмогодишњи Махмуд Самир, водич задужен за групу новинара из Србије, за које су Гресова агенција и Министарство туризма Египта организовали пут у Хургаду. Египатска држава на овај начин доводи новинаре и из Немачке, Велике Британије, Америке и других земаља, не би ли повратила пољуљано поверење у сигурност боравка у тој афричкој земљи, која је преко Синајског полуострва повезана са азијским, а преко Средоземног мора са европским континентом.

Све је подређено томе да се страни туристи осећају што безбедније, али и да их те безбедносне мере минимално оптерећују. Око великих хотела су обично зидови, на капијама обезбеђење, на улазима у зграде детектори метала. На аеродрому у Хургади путници пролазе кроз три таква „скенера”, на улазу у зону аеродрома свим аутомобилима се прегледају гепеци, баш као и, рецимо, на улазу на паркинг новог модерног тржног центра. На путу ка Луксору и Долини краљева (уз пирамиде у Гизи најпосећенији историјско-археолошки локалитет у Египту), дугом 280 километара, било је најмање 15 безбедносних пунктова, на којима полиција или војска зауставља свако возило и, када је реч о туристичкој групи, нотира колико је туриста унутра и одакле су. Та провера је врло кратка – наш возач кроз отворен прозор само кратко нешто каже, разумемо само кад изговори „Срби”, и продужавамо даље. Како нам објашњавају, са одређеног пункта јављају следећем да стиже одређена група туриста, тако да се практично у сваком тренутку зна где је ко на друму.

Туристи који не желе да излазе из одмаралишта (а многи и не осећају потребу за тим) ништа од овога неће приметити. Пошто се већина одлучује за „ол инклузив” аранжмане, а они су сада јефтинији него пре, немају потребу да знају колико кошта флаширана вода (у супермаркету је литар и по мање од две египатске фунте), или неке намирнице. Евро је око 10 фунти. Мале египатске банане, рецимо, коштају седам фунти по килограму. Страна пива у кафићима у новој марини су 20 фунти, еспресо – 10, пасте 30-40, а пушење наргиле – девет фунти. У тој марини, где је некада квадрат стамбеног простора коштао 3.500 долара, сада се продаје за 1.000 долара. За 20-30 фунти, зависи колико сте вешти у ценкању, можете да уговорите вожњу таксијем на релацији од 15-20 километара (као од нашег хотела до новог центра Хургаде). Јер, гориво је за наше прилике – „џабе”, око три египатске фунте за литар бензина.

– Допремите своје аутомобиле и дођите да живите овде”, весело поручује Амр Азаб, директор одељења за туризам једне од највећих египатских туристичких компанија, кад је чуо колико кошта гориво у Србији.

Хургада ипак има госте, за разлику од Шарм ел Шеика, који, изгледа, зараста у коров. Тамо одлазе још само они туристи са Запада који су својевремено куповали станове ту. Јер, ово некада монденско летовалиште је практично у Азији, а Хургада је на афричком тлу, па су и политички ветрови другачији. Руса нема, али Махмуд и његове колеге користе руски језик у комуникацији са Украјинцима, Белорусима, Грузинима. Они и даље долазе. Као и Немци, Британци, Французи, Холанђани, Данци... Али не довољно да попуне огромне туристичке капацитете дуж 128 километара обале Црвеног мора у области Хургаде, па су они у овом периоду отворени за домаће туристе, којима је раније било незамисливо да овде летују.