Revizionisti

Miroslav Lazanski sve češće zalazi u povest srpskog i ostalih naroda i, s neke visine, deli svima lekcije. U jednoj kratkoj belešci branio je stavove Miroslava Perišića iznete u knjizi o Sarajevskom atentatu, u kojoj je priložen samo jedan doušnički dokument o pripremama atentata, kakvih je bilo na desetine. Novinaru Lazanskom bio je to dovoljan dokaz da optuži Beč zašto „tom izveštaju nije poklonio adekvatnu pažnju”. I, kao neki svevišnji istoriografski sudac, dodao: „Dokazi su, dakle, tu, ali neki bi i dalje da optužuju Srbiju za početak Prvog svetskog rata...” Taj koji optužuje Srbiju sam ja, čije ime nije hteo da spomene („Politika”, 4. januar 2015). Time se uključio u polemiku koju sam vodio s Miloradom Vučelićem u „Pečatu” i „Večernjim novostima” i Borivojem Miloševićem u „Politici” o povodu za izbijanje Prvog svetskog rata.

Ovaj uvod ne bi imao smisla da sam zaista optuživao Srbiju za izbijanje Prvog svetskog rata. Tada i sada ističem da je vlada Srbije odgovorna što nije sprečila vidovdanske atentatore da izvrše ubistvo prestolonaslednika Ferdinanda, jer je to bilo u interesu srpske države i srpskog naroda. Razlika u izrečenoj osudi Lazanskog i mom pogledu na posledice Vidovdanskog atentata više je nego očigledna.

Nešto slično desilo se i u komentaru Lazanskog „Klaudija” („Politika”, 1. jun 2016). On se uplašio da Milo Đukanović, neokomunistički gospodar Crne Gore, ne postane „najozbiljniji istoričar ovih prostora”. Za takvu tvrdnju bila mu je dovoljna izjava u Narodnoj skupštini da ni Mojkovac (1916) ni Dubrovnik (1991) nisu bili u interesu Crne Gore. Gospodar je, još, dodao: „Nakon Mojkovca smo izgubili državu i nestali sa mape sveta, a nakon Dubrovnika ugrozili smo neke temeljne elemente crnogorskog društva. Treba da izvučemo nauk i striktno sledimo nacionalne interese Crne Gore”. Ovim rečima, ocenjuje novinar, Đukanović se pridružio „revizionistima istorije”. I tako se Radoš i Milo nađoše u istom revizionističkom taboru, iako su nam pogledi o Srpstvu i Prvom svetskom ratu sasvim različiti!

Ostavljam po strani Japan, Sutjesku, Klaudiju Šifer, Bobija Fišera i mesto Crne Gore na zemaljskom šaru, vraćam se Mojkovcu i Dubrovniku. Godine 1916. Crnogorci su branili Otadžbinu, a 1991, kao i u vreme Napoleonovih ratova, trudili su se da prošire svoju državu, s pravom ili ne, ostavljam za diskusiju. Razlika između ova dva događaja je ogromna.

Tačno je da je Crna Gora nestala kao država nekoliko dana posle Mojkovačke bitke potpisivanjem kapitulacije, ali za njenu odbranu i opstanak važnija je bila odbrana Lovćena, nekoliko dana ranije. Padom Lovćena Crna Gora više nije imala mogućnosti da se odbrani. Mojkovac je došao kasno, ali ga je serdar Janko Vukotić branio časno i viteški.

Bitka na Mojkovcu bila je 5. i 6. januara 1916. godine. Radi očuvanja srpskog jedinstva proglašena je bitkom koja je spasla srbijansku vojsku i omogućila joj odstupnicu. To nije tačno, jer se srbijanska vojska već povukla preko Crne Gore i bila u Skadru i mnogim primorskim mestima. Dakle, hrabri crnogorski borci na Mojkovcu branili su svoju državu, časno i pošteno, a ne drugog. Znao je to i Milovan Đilas, koji je pisao u „Besudnoj zemlji”, Beograd, 2005: „Glavnina srbijanska, a s njom i vlada i dvor, u vrijeme Mojkovačke bitke već su bili izmakli i nalazili se oko Drača i Skadra... Mojkovačka bitka bila je čisto crnogorska”. „Činilo se da su Srbijance žalili više no im pomogli. Žalost je bila utoliko veća što im se nije pomoglo čak ni koliko se moglo. Prošli su kroz Crnu Goru kao kroz tuđu zemlju, divlju i bezdušnu”. „Oni nijesu izveli vojsku sa sobom kao srbijanska vlada, iako je to njima bilo lakše” (str. 75, 83,174).

Đilasu se može zameriti mnogo šta, ali ne poštenje i borba za istinu. Ono što je znao Đilas, ne zna Đukanović. Šta je, onda, hteo Milo da poruči svojim Crnogorcima? Crna Gora ne sme sebi više da dozvoli da se žrtvuje za druge i počini sličnu „grešku”!

Ne zameram Đukanoviću i njegovim sledbenicima što su sebični, zameram Srbima i Srbijancima što širokogrudo prihvataju ovu političku crnogorsku uskogrudost. Nije nikakvo čudo što smo mi u Beogradu svečano slavili Mojkovačku bitku, a oni u Podgorici Božićnu pobunu. Zašto je to tako, ne zna samo ko neće.

Lazanskom smeta ulazak Crne Gore u NATO, meni nimalo, jer je to logičan put proistekao posle izdaje Srbije 2006, priznanja Kosova i glasanja za ulazak Kosova u Unesko. Poslednjim činom Đukanović i njegovi sledbenici su pokazali da im ni svoja zemlja nije sveta, jer je deo Metohije sa Pećkom patrijaršijom i Visokim Dečanima bio njihov od 1913. godine.

I dok se Njegoš prevrće u grobu, a Đekna domišlja, Srbi još ne znaju šta im valja činiti.

Istoričar, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu