Zamke patriotskog novinarstva

Dok ovih dana čitam o spiskovima koje objavljuje ukrajinski sajt blizak vlastima i na kojima se strani novinari koji su posetili separatističke delove istočne Ukrajine označavaju kao saradnici terorista, mnogo toga me podseća na sličnu situaciju u kojoj sam se radeći svoj posao i sam obreo. Naime, nakon što sam 2012. za „Politiku” izveštavao iz jermenske enklave Nagorno-Karabah, koja se nalazi unutar međunarodno priznatih granica Azerbejdžana, dospeo sam na „crnu listu” azerbejdžanskih vlasti. Ipak, u mom tekstu „’Prst na obaraču, kletva u zraku’ Nagorno-Karabaha” nije bilo držanja strane, već je to pre bila reportaža iz ratne zone koju nijedan novinar, ukoliko bi mu se ukazala prilika, ne bi propustio da napiše. Na „crnoj listi” sam se pak našao zbog toga što sam u ovu enklavu ušao sa jermenske strane, bez dozvole azerbejdžanskih vlasti. Po sličnoj matrici, američki, ruski, i drugi strani novinari proglašeni su za teroriste samo zbog toga što su iz regiona Donbasa izveštavali bez aminovanja ukrajinskih vlasti. Tako je na opskurnom sajtu „Mirotvorac” osvanulo više od 4.000 imena novinara i tehničkog osoblja koji su izveštavali iz istočne Ukrajine. Posebno su prozvani izveštači zapadnih medija, kojima je spočitano da su samo megafon kroz koji se probija ruska propaganda.

I u slučaju Ukrajine i Azerbejdžana pravljenje listi nepodobnih novinara sugeriše nerazumevanje novinarske profesije. Sama činjenica da neko izveštava iz pobunjenih ili nepriznatih regiona nema nikakve veze sa stavom novinara o nerešenim teritorijalnim pitanjima. Veoma je opasna ta podela na takozvane patriotske novinare, one koji će vam uvek držati stranu, čak i kad niste u pravu, i na one kojima su jedino činjenice svete. Posao novinara je da pokuša da svojim čitaocima i gledaocima predoči obe strane, pa da oni na osnovu tih informacija donesu odluku. Ućutkivanje druge strane optužbama za kolaboraciju sa teroristima ili stavljanjem novinara na crne liste nema u sebi ničeg patriotskog. Pravi patriotizam, pa i onaj u novinarstvu, sadrži se u saopštavanju istine ma koliko neprijatna bila. Svakome ko sebe naziva novinarom i želeo bi da slobodno izveštava iz svih delova sveta bilo kakve „crne liste” ili spiskovi onemogućavaju profesionalno obavljanje posla.

A kako to izgleda kada „Mirotvorac” dejstvuje, videlo se iz odgovora koje su urednici ovog sajta uputili kritičarima: „Mnogi novinari su zahtevali naše izvinjenje i sada nam je jasno zbog čega. Naši zaposleni se svima iskreno izvinjavaju zbog toga što lista nije sveža.” I onda su na nju dopisali još novih imena.

Početkom godine italijanska ekspertska grupa i internet portal „Opservatorija za Balkan i Kavkaz” osudila je potez ambasade Azerbejdžana u Rimu koja je objavila listu novinara koji su nepoželjni u njihovoj zemlji upravo zbog posete Nagorno-Karabahu. U odgovoru „Opservatoriji” azerbejdžanske diplomate su napisale da je scenario brisanja sa „crne liste” moguć za one koji pokažu poštovanje prema „suverenitetu, teritorijalnom integritetu i međunarodno priznatim granicama Republike Azerbejdžan”.

Kao novinar koji želi da izveštava o činjenicama, a ne revolucionar, nemam problem s ovim uslovom. Još čekam odgovor iz Bakua.