Trst je naš, a možda i švajcarski

Na lokalnim izborima u Italiji jedan od najslabijih odziva birača zabeležen je u Trstu. Prema zvaničnim podacima, tek 53 odsto stanovnika severnojadranske luke koji imaju pravo glasa izašli su na birališta, što je daleko manje od proseka za celu Italiju, koji iznosi oko 66 odsto.

Jedan od razloga slabijeg izlaska Tršćana na lokalne izbore jeste višegodišnja aktivnost Pokreta za slobodan Trst – organizacije osnovane 2011. godine koja zagovara nezavisnost ove velike luke na severu Jadranskog mora. Izveštač konzervativnog švajcarskog dnevnika „Noje cirher cajtung” (NCC) boravio je u Trstu u vreme lokalnih izbora, kada je imao zanimljiv susret sa predstavnicima ovog pokreta.

Aktivisti su prvo pokušali da novinaru daju promotivni letak u kojem se građani pozivaju da bojkotuju lokalne izbore i umesto toga potpišu proglas u kojem se traži nezavisnost za Trst. Kada su shvatili da pred sobom imaju predstavnike sedme sile, novinar je „sproveden” u sedište pokreta, gde je imao zanimljiv razgovor sa samoproglašenim ministrom inostranih poslova slobodnog Trsta Paolom Parovelom.

„Noje cirher cajtung” tekst o Trstu i tamošnjem pokretu za nezavisnost počinje ovako: „Da Trst pripada Italiji, znalo je, prema rezultatima ispitivanja javnog mnjenja sprovedenog 1999. godine, tek 67 odsto anketiranih Italijana. Nimalo čudno kada se malo prouči istorija. Ovaj lučki grad je do 1918. godine – gotovo pet vekova – bio pod vlašću Austrougarske monarhije.”

Takav istorijski uvod, činjenica da je Trst tek po okončanju Prvog svetskog rata pripojen Italiji i da je posle Drugog svetskog rata tadašnja Jugoslavija imala teritorijalne pretenzije prema ovoj jadranskoj luci – bili su okvir u koji je NCC smestio svoju priču o zahtevima za nezavisnost.

„Italijanska vlada je 1954. godine dobila samo provizorno pravo da upravlja gradom i lukom”, objašnjava Parovel. „Takva odluka bila je utemeljena na mirovnom ugovoru iz 1947. godine, koji su, između ostalog, potpisale i sile pobednice, a među njima i Švajcarska... Da, Švajcarska”, zaključuje on. „Zbog toga mi i smatramo da bi Švajcarska trebalo da bude međunarodni garant slobodnog Trsta: neutralnog grada gde se delimično govori italijanski.”

Tako Trst, u drugoj deceniji 21. veka, postade i – švajcarski. Ne tako davno, posle 1945, želeli smo da bude naš (jugoslovenski), a kada to nije uspelo, osvojili smo ga preko novčanika – u jednom trenutku postao je nezvanična trgovačka prestonica one velike Jugoslavije. Bio je grad u koji se odlazilo da bi se kupile dobre farmerke, „vijetnamke”, „starke”, najlon-košulje, cipele. „Jugovići” su tamo nabavljali i satove, žvake, viski, kafu, „zipo” upaljače, ploče... Vozovi iz Trsta bili su najčešće pretrpani robom – za ličnu upotrebu, ali i šverc.

Trst je naš bio nekoliko nedelja 1945. godine. Jugoslovenska armija je grad zauzela 1. maja 1945, a već 12. maja potpisan je sporazum između zapadnih saveznika i Jugoslavije o napuštanju ove teritorije, što je jugoslovenska vojska i učinila 12. juna 1945. Ovaj kratki period ostao je zabeležen kao „40 dana Trsta”.

U Parizu je 10. februara 1947. potpisan mirovni sporazum s Italijom kojim je osnovana Slobodna teritorija Trsta. Ova teritorija podeljena je u dve zone. Zona A (222,5 kvadratnih kilometara i 262.000 stanovnika) sa gradom Trstom bila je pod upravom britanskih i američkih snaga. Zona B – 515,5 kvadratnih kilometara – bila je pod upravom jugoslovenske armije.

Na prvi pogled mali granični spor između Italije i Jugoslavije oko Trsta bio je, zapravo, mnogo više od toga. Zapad je jugoslovenske teritorijalne pretenzije prema ovom prostoru doživljavao kao prodor komunizma prema Italiji. Tršćanska kriza bila je, svakako, deo hladnog rata u Evropi posle Drugog svetskog rata, koji je zvanično okončan tek padom „gvozdene zavese” 1989/1990. godine.

Prvi, oprezan korak ka postepenom razrešenju tršćanske krize učinjen je 1954. godine, kada je u Londonu potpisan sporazum kojim je Slobodna zona Trsta prestala da postoji. Zona A priključena je Italiji, a zona B Jugoslaviji. I pored postignutog kompromisa pitanje Trsta je još dugo opterećivalo odnose Jugoslavije i Zapada.

Konačna granica između Jugoslavije i Italije dogovorena je tek 1975. godine Osimskim sporazumima, koji su potpisani u italijanskom mestu Osimo u blizini Ankone. Nakon raspada bivše Jugoslavije obaveze iz Osimskih sporazuma preuzele su Slovenija i Hrvatska, koje su faktički podelile bivšu zonu B.