Lažni sjaj SDI

Euforično se u poslednjih nekoliko dana govori o tome kako je srpska ekonomija konačno pobedila krizu zato što se nazire rast BDP-a od čak dva odsto, jer je priliv stranih direktnih investicija (SDI) povećan, a otvoren je i neverovatan broj novih radnih mesta. U toj poplavi pogrešnih interpretacija ekonomskih pokazatelja, prosečan građanin Srbije može zaista da pomisli da živi bolje bez obzira na to što će i ove godine za dostojanstvenu potrošačku korpu morati da izdvoji tri plate, što će more gledati samo na razglednicama i što će, ukoliko se razboli, pre umreti dok dođe na red kod državnog lekara specijaliste.

Ekonomski napredak o kojem se govori u medijima krajnje je površno prikazan. Prvo, ekonomski rast od dva procenta zapravo je 0,5 odsto jer smo u prethodnim godinama imali recesiju. Drugo, sam rast BDP-a nije toliko važan koliko njegova održivost. To je rast koji i dalje ostavlja veliki deo stanovništva u dubokom siromaštvu, dok alarmantnih devet odsto živi bez egzistencijalnog minimuma. Štaviše, od ukupnog broja onih koji ne mogu da zadovolje elementarne potrebe, čak šest procenata su zapravo zaposleni. Kako to da ni zaposlenost ne garantuje dostojanstven život? Tako što Srbija polako ali sigurno klizi u začarani krug siromaštva, u kome više neće biti važno koliki je priliv stranih direktnih investicija.

Međutim, neki ističu da je u Srbiji ekonomski oporavak tobože evidentan, jer je objavljeno da je priliv SDI povećan na oko dve milijarde evra, što je nešto više od 200 evra po stanovniku. Ipak, neke zemlje u regionu ostvaruju više od 800 evra SDI po stanovniku, što je Srbija morala odavno da ima, s obzirom na kapacitete. Ipak, količina nije toliko bitna koliko kvalitet. Kad pogledamo industrijsku i sektorsku raspodelu SDI, videćemo da u našu zemlju dolaze investicije izuzetno niskog kvaliteta. Više od 60 odsto investicija prošle godine je otišlo u proizvodnju radno-intenzivnih dobara u raznim sklapačnicama uvezenih poluproizvoda za auto i mašinsku industriju, zatim za primarnu proizvodnju u poljoprivredi. Dakle, sve one funkcije za koje radnicima nije potrebno više od srednje škole.

S druge strane, u oblastima gde je neophodan visokostručan kadar, u funkcije istraživanja i razvoja i proizvodne inovacije, od ukupnog priliva SDI, otišlo je svega 0,1 odsto. U druge tehnološki napredne aktivnosti i kapitalno-intenzivne operacije, kao što su robotika, tehnološki i razvoj softvera otišao je svega 1,1 procenat SDI.

Prema tome, srpska ekonomija se najvećim delom zasniva na škart investicijama koje generišu kratkoročne pozitivne efekte. Plan vlade je da i dalje subvencioniše svakog ko angažuje srpsku radnu snagu koja će da se javlja na telefon u kontakt centrima, da radi na raznim šivaćim mašinama, da sastavlja gajtane, i to bez uživanja elementarnih radnih prava.

Zatim se govori o velikom broju ovih niskoplaćenih radnih mesta koje otvaraju multinacionalne kompanije. Taj zbir nije apsolutno nikakav pokazatelj konkurentnosti Srbije u privlačenju SDI. Pritom, zadatak države nije da plaća kompanijama da bi investirale u bilo šta, već da one koje su već tu podigne na viši nivo proizvodnih aktivnosti koje imaju neraskidive veze sa srpskim preduzećima.

Nepotrebno je i računati broj „novih radnih mesta”, već je bitan neto doprinos tržištu rada. Broju direktno otvorenih radnih mesta u multinacionalnoj kompaniji treba dodati i ona koja otvore dobavljači koji su u direktnoj zavisnosti, ali i oduzeti ona radna mesta koja su ugašena usled efekta „izbacivanja” jer mala lokalna preduzeća u najvećem broju slučajeva ne mogu da konkurišu stranim gigantima.

Među kreatorima ekonomske politike čak i ne postoji razumevanje važnosti uključivanja lokalnih privrednika u globalnu proizvodnu mrežu multinacionalnih kompanija. Nemamo Zakon o obaveznom lokalnom sadržaju u subvencionisanim preduzećima, koji je glavni mehanizam za ekstrakciju koristi od SDI. Kada kompanije nemaju saradnju s lokalnim dobavljačima, naučno-istraživačkim institutima i sl., već im vlada omogući da bez troškova sve inpute uvoze iz matice, onda nema govora o uticaju SDI na lokalni razvoj. U teoriji multinacionalnog poslovanja ovaj fenomen je poznat kao „kompanija kapsula”, tj. kompanija koja posluje izolovana od saradnje s lokalnim privrednicima. Multinacionalne kompanije teže maksimizaciji profita, a ne pospešivanju lokalnog razvoja, one imaju tendenciju da u zemlje u kojima investiraju prebace samo rezultat svojih inovacija, tj. finalni proizvod, ali ne i svoje inovativne sposobnosti.

Vlade mnogih država rade na konceptu ostvarivanja „veza” multinacionalnih kompanija s lokalnim privrednicima kako bi imali pristup načinu poslovanja stranog investitora i njegovim tehnologijama, te kako bi u budućnosti sami mogli koristiti ta znanja i izgraditi domaću multinacionalnu kompaniju. To je izuzetno važno, jer čitav smisao SDI jeste da mala lokalna preduzeća postanu velika i konkurentna na svetskom tržištu.

Zato je ovakav ekonomski rast potpuno neodrživ. Politika prema SDI bazirana je na pogrešnim očekivanjima a same investicije su kratkog dometa. Kad se na to doda endemska korupcija i sve veći odliv stručnog kadra, jasno je da se može govoriti samo o povremenom ekonomskom rastu od kojeg korist ima samo izabrana manjina, ali ne i o ekonomskom razvoju, što su sasvim različite stvari.

*Ekonomski institut „Džon Daning”, Velika Britanija