Kad sećanje deli, a kada ujedinjuje Srbiju

Biste Karađorđa i Miloša Obrenovića stopile su se u jedan spomenik, a preko njihovih prsa izlivena je jedna zastava zemlje za čiju su se slobodu borili. Verovatno bi većini Srba i danas bilo teško da poveruju da je takvo obeležje moglo da bude izrađeno samo godinu dana posle Majskog prevrata, i to na stogodišnjicu početka Prvog srpskog ustanka, a kamoli da je u ta vremena na kratko bilo i izloženo.

Takav rad od vajara Đoke Jovanovića naručio je Marko Stojanović, ugledni advokat i viceguverner Narodne banke. Ovo umetničko delo bilo je postavljeno ispred Stojanovićeve kuće na kraju Knez Mihailove, preko puta Kalemegdana, ali toliko kratko da stručnjaci ne znaju precizno kada i koliko dana. Skulptura je nazvana „Pomirenje”, ali javnosti kao da u to vreme nije bilo do mirenja ljutih dinastičkih protivnika, pa je liveni simbol sklonjen od pogleda nervozne, podeljene i uzburkane čaršije. Potonuo je u zaborav posle uvođenja šestojanuarske diktature Aleksandra Karađorđevića 1929. Bilo je ideja da se obeležje čak i uništi, ali se to ipak nije desilo, pa je kasnije izloženo u zdanju Patrijaršije, gde se i danas nalazi.

Tako je izgledao prvi pokušaj da se makar na spomen-obeležjima pomire zavađene vladarske kuće i njihovi osnivači, a s njima i poslovično podeljeni političari i narod. Danas su ta vremena i međudinastički obračuni daleko, ali stranačke razmirice našle su se i u centru aktuelnog dnevnopolitičkog komešanja zbog podizanja spomenika Zoranu Đinđiću, planiranog 2018. na 15. godišnjicu atentata.

Tu počast pokojnom premijeru najavili su aktuelni mandatar Aleksandar Vučić i njegov SNS, iz čijeg tabora veruju da će ovaj gest biti simbol pomirenja i tolerancije. Lider naprednjaka poručio je i da nije ideološki naslednik Đinđića, ali i da mu je bilo „tragikomično” da sluša reakcije na vest o tome da će ubijeni predsednik Vlade Srbije dobiti spomenik. Supruga stradalog premijera Ružica Đinđić podržala je inicijativu SNS-a i zahvalila Vučiću na ovom gestu.

Vučićevi protivnici su prethodno ovu inicijativu nazvali marketinškim trikom i političkom krađom. Iz DS-a tvrde da oni podržavaju postavljanje obeležja, ali ne i SNS, jer je „ovo samo nastavak inicijative demokrata iz 2013.” koju su „tada blokirali naprednjaci”. Na vest o tome da bi Đinđić trebalo da dobije spomenik oglasio se i lider SRS-a Vojislav Šešelj, koji je zahtevao da se znamenje posveti Slobodanu Miloševiću, jer je „poginuo u Hagu, boreći se za srpske nacionalne interese”. Kasnije je dodao i da Đinđić ne zaslužuje spomenik i da su „to znali i u DS-u”.

S druge strane političke scene, oštro je reagovala sociološkinja Vesna Pešić, koja je zapisala je da je „usred afere Savamala iz koje ne zna kako da ispliva, a nekako mora, Vučić bacio bombu kako će ’njegovi’ podići spomenik Zoranu Đinđiću”.

„U nervozi oko Savamale i u uta-ta stilu nekako je ispalo da taj spomenik treba da posluži kao glavno oružje u konačnom obračunu s građanskom Srbijom, a izgleda i samim Đinđićem... Neobično je to da je podizanje spomenika postalo stranačka stvar, pa čak i tema izborne kampanje, kako je ispalo sa spomenikom Borislavu Pekiću”, zapisala je nedavno Vesna Pešić, u tekstu „Spomenikom na Savamalu” za „Peščanik”.

Deluje kao da je žučna debata o tome ko podiže spomenik Zoranu Đinđiću i da li je potrebno da Beograd dobije takvo znamenje, planula jer su sećanja na njegovo vreme još bliska, a mnogi akteri i dalje prisutni u političkom životu. Slično kao 1904. kada su potomci Karađorđa tek smenili Miloševe naslednike, pa je zajednički spomenik dvojici rodonačelnika još mnogo leta ostao neprihvatljiv simbol. Čak i danas, mada u daleko manjem broju, postoje oni kojima se ne bi dopala ideja što su vožd i knez izliveni skupa.

Nasuprot tome, znamenja posvećena ličnostima, od kojih se jedna epoha dovoljno vremenski „udaljila”, ne samo da nisu nailazila ni na kakav otpor, već su najčešće bila odobravana. Dovoljno je reći da su u doba vladavine komunista u Beogradu spomenike dobili Vasa Čarapić 1954. i Karađorđe 1979. Ako je u socijalizmu bilo nezamislivo da srpska prestonica ima skulpturu Nikolaja Drugog Romanova, baš to se dogodilo pre godinu i po dana.

– Taj spomenik je osporavan skulptorski, lokacijski, ali teško da može bude osporen istorijski zbog uloge u Velikom ratu, a naročito kada je od saveznika iznudio brodove za evakuaciju srpske vojske na Krf. Kod nas se dešava da javnost pobrka kriterijume. Ako nam se ne dopadne boja kamena kažemo da ne treba ni da postavimo spomenik – naglašava za „Politiku” Bojan Kovačević, predsednik Akademije arhitekture Srbije.

Zoran Đinđić je, kako dodaje, ubijen kao predsednik Vlade Srbije i makar zbog toga, treba da dobije spomenik, bez obzira na to da li su inicijatori za građansku ili nacionalnu opciju.

– Koliko Beograđana zna da li je Nikola Pašić bio šef Radikalne stranke ili ne, ali je bio vrlo važan političar i državnik u Srbiji. Ostrašćenost je velika i problem je u tome da se nađu mera. Kompromis se obično vezuje za nečiju slabost – kaže Kovačević.

Za istoričarku Olgu Manojlović-Pintar, saradnicu Instituta za noviju istoriju, ovo „nije prvi put da neko pokušava da apropriše određene ličnosti, u sklopu političkog projekta”.

– To jeste karakteristično za vlast. Samo je pitanje da li neko u situaciji kada usvaja određenu ličnost ostaje dosledan. Ako s jedne strane podsećate na fantomke prilikom hapšenja Slobodana Miloševića u vreme Đinđićeve vlade, a s druge izađete s idejom o spomeniku Đinđiću, to deluje kao ozbiljna manipulacija – ističe Manojlović Pintar, inače autorka knjige „Arheologija sećanja. Spomenici i identiteti u Srbiji 1918–1989”.

Za nju je značajna činjenica da je spomenik Vasi Čarapiću podizan u istoj epohi kada je obnavljano sećanje na Dimitrija Tucovića.

– Posle 1945, više ličnosti srpske nacionalne istorije je predstavljeno u kontekstu oslobodilačkih tradicija, i iz tog ugla postali su važan element novog istorijskog narativa. Neke uspomene nisu brisane ni kada su Karađorđevići smenili Obrenoviće, pa su tako sačuvana imena ulica – kaže Manojlović-Pintar.

Istoričar Nenad Žarković podseća da kod nas nema primera da se direktnim političkim protivnicima podižu spomenici, ali da ih nijedna vlast, bila dinastička ili parlamentarna nije zabranjivala niti rušila, „kao što je to bila praksa u Rusiji, Rumuniji, Bugarskoj”, posle pada gvozdene zavese. U Srbiji je, kako navodi, bilo uklanjanja skulptura, a primeri su Titova statua u Užicu i premeštanjem Borisa Kidriča iz Finansijskog parka.

– Možda je kod nas većina spomenika ipak očuvana i zato što mnogi ne asociraju samo na Drugi svetski rat i socijalizam, nego na univerzalne vrednosti. Spomenička kultura je deo civilizacijskog odnosa prema prošlosti, bez obzira na to kakva je ona bila – zaključuje Žarković. Antrfile

Veliki rat i veliko poštovanje

Svetska iskustva pokazuju da je kult podizanja spomenika protivnicima možda najupečatljiviji u ratnoj istoriji. U Srbiji ne samo da su čuvana pojedina groblja nemačkih vojnika iz Prvog svetskog rata, već je i maršal Drugog rajha August fon Makenzen, po osvajanju srpske prestonice 1915. na severozapadnom delu Košutnjaka postavio obeležje posvećeno srpskim ratnicima poginulim u odbrani Beograda.

„U Prvom svetskom ratu, to je bila praksa koja je karakterisala sve evropske države. Ovaj princip ušao je i u odredbe Versajskog mirovnog ugovora i uopšte Pariske konferencije. Na teritorijama svih država nekadašnje Austrougarske gde god postoje srpska groblja, ona se održavaju. To je nešto što uspostavlja jednu vezu sa drugim sredinama. I stvara osećaj pripadnosti jednoj široj zajednici naroda”, kaže Manojlović-Pintar.

Veliki rat nije jedini period kada se na ovaj na način odavala pošta protivnicima. U SAD je 1869. u Južnoj Karolini podignut spomenik vojnicima poražene Konfederacije u Američkom građanskom ratu, završenom 14 godina pre toga. Ovo znamenje posvećeno je svim južnjačkim vojnicima poginulim od 1861. do 1865.

Spomenik u Londonu, i to pokraj Vestminsterske palate, dobila je i Boadiceja ili Budika, kraljica britskog plemena Iceni, koja je do temelja uništila antičku varijantu ovog grada. Ona je predvodeći pobunu protiv rimske uprave 60/61. godine Nove ere, spalila i do porušila tadašnji Londinijum i ubila 70–80.000 njegovih stanovnika. Bez obzira na to, žitelji engleske prestonice su u 19. veku izlili skulpturu Budike i njene dve ćerke, koje se nalaze u dvokolici kao da su u vojnom pohodu. Ovo obeležje i zvanično je izloženo 1902. godine.