Referendum u Britaniji: sudnji dan za Evropu?

Posle Hladnog rata, Evropa je, od svojevrsnog izloga zapadnog sveta prema SSSR-u, trebalo da preraste u jedan od glavnih polova globalnog upravljanja...i sve je išlo u tom pravcu.

Ugovorom iz Mastrihta 1993. godine usvojena je zajednička valuta i kompletirano jedinstveno unutrašnje tržište. Postavljeni su temelji političke i bezbednosne unije. Desetak godina kasnije, velikim proširenjem na istok, Evropa je u apsolutnim ciframa ekonomski prevazišla Ameriku.

Kako je onda moguće da ćemo za samo tri dana prisustvovati referendumu o izlasku iz Unije u jednoj od ključnih država članica? Da li će eventualni izlazak Velike Britanije označiti kraj evropskog projekta?

Počnimo od dijagnoze, koja je dovela do ovakvog obrta.

U Evropi postoje dva sistemska problema. Prvi je taj što su se države članice složile oko mehanizama za podelu dividendi u periodu prosperiteta, ali ne i oko podele rizika i troškova u vremenima turbulencije i krize. Pojednostavljeno rečeno, svako se izborio za svoj deo kolača u evropskom projektu (subvencije, krediti, prestiž i sl.), ali kad počnu da stižu računi za plaćanje, svi se okreću susedu - npr. po pitanju raspodela izbeglica, migranata, troškova odbrane, tereta spasavanja Grčke...

Drugi problem je što države članice nemaju istu viziju finalne Evrope, odnosno pravca u kome dalje treba usmeravati evropske integracije. Ako opet pribegnemo simplifikaciji, neke žele političku uniju, to jest kvazi-federalnu Evropu koja je i globalna sila, dok druge teže isključivo ekonomskoj i tehničkoj zajednici, uz očuvanje nacionalne suverenosti i slobode samostalnog odlučivanja u ključnim domenima.

Evroskeptici u Britaniji smatraju ova dva problema nerešivim. Oni rezonuju ovako: nedostatak mehanizma za podelu tereta doveo je do kompletne paralize odlučivanja u EU, koja se neće rešiti bez makar pokušaja dublje integracije. Ali u vremenima krize jedino nepodeljena i jasna suverenost predstavlja branu od širih rizika i turbulencija, veruju oni. Drugim rečima, suverenisti ne žele ni paralisanu ni političku Evropu, a nijedna treća varijanta im se ne čini realna. Znači, rešenje je napuštanje broda.

S druge strane, britanska elita i srednja klasa smatraju da je, uprkos manjkavostima EU, Britanije našla u njoj za sebe optimalnu stratešku poziciju. U okviru Evrope, ona ima lojalne saveznike poput Holandije, Danske i Švedske, a članstvo je čini dragocenijim saveznikom SAD i interesantnijom za kineske investicije.

U ključnim stvarima, balansira između Francuske, koja joj je bliža po pitanjima spoljne politike i eksternih intervencija, i Nemačke, sa kojom se svrstava u vezi regulatorne i trgovinske agende. Uostalom, Britanija je za sebe obezbedila ključna izuzeća od slobode kretanja ljudi i zajedničke valute još ugovorom iz Mastrihta, a neke sitne koncesije je izvukao i premijer Kameron.

Ukoliko Evropa zaista krene da se razvija u pravcu političke unije, što danas ne izgleda verovatno, Britanija ima mogućnost da se dodatno izmakne i igra ulogu nivelatora u balansu snaga između Evrope i SAD. Delovanje na balans snaga kontinentalnih i globalnih aktera je omiljena istorijska uloga Britanije, a danas se lakše osvaruje ako si unutra, a ne izvan EU. To je rezonovanje „kampa za ostanak”.

Iako su zabrinutosti britanskih evroskeptika legitimne i uprkos činjenici da na svakom referendumu emocije igraju važnu ulogu, a u ovom slučaju pretežno su to strah od konfuznog kontinenta i nacionalni ponos, prognoziram ipak tesnu pobedu onih koji su za ostanak. Argumenti za ostanak su racionalniji, a Englezi su na koncu ipak konzervativni i veruju u prilagođavanje, nasuprot naglih zaokreta.

Ako, pak, grešim u prognozi, koje su posledice izlaska za Britaniju i Evropu?

Referendumska odluka o izlasku nije konstitutivna i automatska, Britaniju i EU bi naime očekivale dve do tri godine mučne brakorazvodne parnice. U tom periodu Britanija bi bila izolovana od evropskog odlučivanja, a mnoge članice bi se zalagale za što brutalnije uslove izlaska, kako bi odvratile druge države od novih referenduma.

U scenariju izlaska, u Škotskoj bi ponovo oživeo secesionistički pokret, a dve Irske bi bile podeljene još strožom granicom. Na engleskoj berzi i u Sitiju bi nastala finansijska panika, a ekonomski interes Kine za Englesku bi opao.

S druge strane, pobeda britanskih suverenista bi označila i kraj Evrope kako ju je Mastriht zamislio. Francuska i Nemačka bi pokušale da prodube integraciju i budu nukleus jedne političke i bezbednosne unije, ali to bi izazvalo veliki otpor skandinavske i istočne Evrope, koje ne vide budućnost unije bez atlanske komponente. Četvrtak je, dakle, dan D za Uniju, koja je toliko dugo bila naš nedosanjani san. Malo ironično, zar ne?

*Programski direktor CIRSD