Saveti za Haila Selasija, cara Etiopije

Jedna od najvažnijih intelektualnih preokupacija Nikole Tesle, od najranijih godina do kraja njegovog života, bila je ispitivanje uzroka koji čoveka uvode u rat i traganje za odgovorom kako da se uspostavi mir, kako bi pojedinac i čovečanstvo mogli slobodno da razvijaju svoje kreativne snage i da povećavaju svoju stvaralačku energiju.

Pitanje rata i mira došlo je na dnevni red i kada je fašistički diktator Benito Musolini, vođen fiks-idejom o uspostavljanju novog Rimskog carstva, krenuo u njeno ostvarivanje. Isprovocirao je prve sukobe u Etiopiji početkom decembra 1934. a onda izvršio invaziju na drevnu Abisiniju. Bez objave rata, pohod je započeo 3. oktobra 1935. iz Eritreje, obalskog pojasa Crvenog mora na Rogu Afrike, uz angažovanje pola miliona vojnika, 76 ratnih brodova, 795 tenkova, 595 aviona i moćne artiljerije.

Nasuprot toj ratnoj mašineriji stajao je car Etiopije Haile Selasije, 225. vladar iz dinastije Solomona, čiji su osnivači starozavetni kralj Solomon i Kraljica od Sabe i njihov sin Menelik Prvi. Naknadno su istoričari utvrdili da je mogao pod svoju komandu da stavi oko 800.000 boraca; raspolagao je sa tri stara tipa aviona i tri tenka iz Prvog svetskog rata.

Apeli cara upućivani Društvu naroda da spreči italijansku agresiju ostali su bez odjeka, slično kada ono nije sprečilo rat između Bolivije i Paragvaja 1932. da bi svojom neodlučnom politikom otvorilo put da organizaciju napuste sve agresivniji Japan i Nemačka 1933. godine.

Čim je agresija Italije započeta, oglasio se Nikola Tesla preko stranica „Njujork tajmsa“, davši intervju svom prijatelju, velikom američkom pesniku Silvesteru Vireku. Delove tog teksta prenela je „Politika“ 8. oktobra 1935. pod naslovom „Nikola Tesla, pronalazač zrakova smrti, odgovara na pitanje šta bi radio da je on abisinski car“.

„Da ja vladam Abisinijom” – rekao je Tesla – „ja bih prvo iskoristio sva prirodna preimućstva svoje zemlje da bih umanjio bolje naoružanje neprijatelja, i, iznad svega, da bih sačuvao moral svojih primitivnih podanika, na koje strahovito deluju avionski napadi.“

„Smatrao bih, na prvom mestu” – nastavio je Tesla – „najneophodnijom merom potpunu evakuaciju Adis Abebe i svih ostalih znatnijih mesta. Ja verujem da će Haile Selasije to odmah učiniti. Šta će onda da bombarduju italijanski avioni? Kakvu će vrednost imati njihovo bombardovanje napuštenih gradova? To bi bio samo – skup sport. I izložili bi se podsmehu sveta. Kad bi se Abisinci upravljali po mojim savetima, Italijani ih nikada ne bi pronašli u tropskim krajevima. Avioni bi im tako mogli naneti vrlo malo štete.“

Pošto je podsetio na „gusto tropsko bilje“, Tesla je konstatovao da ono „može da bude sjajna mera protiv gasova i bombi“ i onda ukazao na elementarne činjenice: „Etiopija ima površinu od 350.000 kvadratnih milja (oko 900.000 kvadratnih kilometara – prim. aut.) i samo 10.000.000 stanovnika, što će reći oko 25 stanovnika na jednu kvadratnu milju (2,6 kvadratnih kilometara)“.

Na Virekovo pitanje šta bi se moglo dogoditi „ako Italijani pribegnu zagušljivim gasovima“, Tesla je odgovorio da s njima ne mogu „ništa“, pošto je „pogreška to što se ne obraća pažnja na karakter zemljišta i što se ne uviđa da ono nije podobno za moderna vojnička oružja“.

Po svom starom običaju, potom je upleo u razgovor iskustvo iz detinjstva provedenog u rodnoj Lici, što je činio čak i kada bi pisao ili govorio o najsloženijim naučnim pitanjima.

„Da sam ja njihov car” – nastavio je Tesla – „ja bih sve Abisince naučio da se sami sačuvaju otrovnih gasova. Ja ću vam to objasniti jednom pojavom, koju sam uočio još dok sam bio dete, u mojoj zemlji Jugoslaviji. Kao dečko, tamo, ja sam, u letnja jutra, voleo da gledam kako vazduh struji sa njiva prema krajevima golim i bez vegetacije... – ’Zašto ovako struji vazduh?’ – pitah često majku. – ’Zato što je Bog tako rekao, sine’, – odgovarala je. – ’Ali, majko, zašto je Bog tako rekao?...’ Moju toliku radoznalost ona nije mogla da zadovolji. To sam doznao, tek docnije, od fizičara i hemičara. Tada sam razumeo da su goli krajevi, izloženi suncu, usijani, blešteći. I, dabome, topliji od drugih. Vazduh se sa njih diže i tako izaziva strujanje.“

Pošto se vratio u detinjstvo i u sećanje prizvao slike iz svog rodnog kraja, pošto je podsetio i na muke kojima je izložio majku Đuku tražeći od nje odgovore na složena pitanja, Tesla je rekao Vireku:

„I, vidite, da sam ja Haile Selasije, ja bih svoje podanike tako postavio, iza tropskih bilja i šuma, iza prirodnih i veštačkih zaklona i – vetar bi uvek gasove, u tom ogromnom prostranstvu, nosio na drugu stranu.“

Pošto je čitaocima „Njujork tajmsa“ i svom sagovorniku postavio i pitanje „koliko bi aviona trebalo da bi nosili tolike količine gasova, koji bi ubijali 25 stanovnika na kvadratnoj milji, u zemlji od 350.000 kv. milja“, Tesla je zaključio:

„Po mome mišljenju, Italijani bi mudro učinili kad bi se mahnuli otrovnih gasova, u ma kome vidu.“

„A šta da borci Haila Selasija učine protiv tenkova, kakvu oni opasnost predstavljaju po abisinske borce”, interesovalo je Vireka.

„Priznajem” – odgovorio je Tesla – „tenkovi su opasna stvar. Moderni tenkovi mogu da se uporede sa rinocerosima (nosorozima – prim. aut.) u doba kad kuršum nije mogao da probije njihov oklop. Danas, teški okov tenkova štiti u sebi oružja velikih kalibra. Ali to mene nimalo ne bi zbunjivalo da sam ja Lav Judinog Srca“, samouvereno je odgovorio Tesla i onda obrazložio svoj stav.

„Pod mojim uputstvima, da sam ja Haile Selasi, nekoliko mojih hemičara stručnjaka brzo bi stvorili najefikasniju odbranu – samo pomoću nekoliko cevi, koje bi se udesile za – eksploziju žive. To je jedna sasvim neobična eksplozija. Iznenadnost i silina te detonacije takva je da lomi i razbija najtvrđi čelik. Takva eksplozija razbila bi tenk, zaustavila bi ga, oružje mu upropastila... Moji Abisinci bi učinili ostalo...“

Prenevši ove reči „Politika“ je na kraju teksta napomenula da Tesla, iznoseći ideje o tome „kako bi pomogao Abisincima od invazije Italijana“, vodi naročito „računa o malim sredstvima, kojima oni raspolažu“.

Vodio je, međutim, računa o još nečemu, o rasporedu sila na evropskoj i svetskoj političkoj mapi, duboko svestan opasnosti koje sobom nose italijanski fašizam i nemački nacizam. Nemoć Društva naroda i ostarelih ustanova evropske demokratije da se suprotstavi njihovom silovitom naletu, još jednom je potvrđena upravo u vreme italijanske agresije na Etiopiju. Osnovano 1919. godine, Društvo naroda nije ispunilo osnovni cilj da čuva mir u svetu, političku nezavisnost i teritorijalni integritet malih i velikih država.

U to vreme Tesla je prema Društvu naroda izražavao izrazito negativan stav. U sećanjima na njihov susret u Njujorku 1935. to je izneo i čuveni jugoslovenski šahista, poznati slovenački  elektroinženjer i profesor Milan Vidmar.

Šta će učiniti čovečanstvo

Na pitanje Milana Vidmara šta je s njegovim najnovijim idejama, Tesla je ogovorio: „Prenos energije bez žica je završena stvar. Da, da, tako je. Da li vam je jasno da je prenos energije bez žica nova vrsta artiljerije? Svaka granata ispaljena iz tog topa nosi uništavajuću energiju. Zbog toga me moje nove ideje brinu. Šta će čovečanstvo učiniti s njima? Društvo naroda bi moralo da ih dobije u ruke.“

Tek što je izgovorio te reči, Tesla se rasrdio: „Društvo naroda je dozvolilo italijanski pohod u Abisiniji. To je sramota. Ne, ne, to Društvo neće dobiti moju artiljeriju.“

Potom je Vidmaru govorio o člancima u kojima je branio Abisiniju. Jedan od tih tekstova je i onaj koji je objavila „Politika“ 8. oktobra 1935. godine.

Sutra: Pompezna proslava Teslinog 80. rođendana