Senka „Vukovara 1991” nad Srbijom

Zrenjanin – Hrvatska nevladina organizacija Udruženje pravnika „Vukovar 1991” ponovo je počela kampanju da se na napuštenoj stočnoj farmi u blizini sela Stajićevo podigne spomen-ploča jer je tu, navodno, postojao jedan od „logora u kojem su mučeni u ubijani hrvatski zarobljenici”. Ovoga puta inicijatori te ideje sastali su se i sa premijerom Aleksandrom Vučićem, što je u utorak uveče i juče objavljeno kao udarna vest u više hrvatskih medija, uz tvrdnju da im je predsednik srpske vlade obećao podizanje ploče.

To je, gostujući u dnevniku HRT-a izjavio i Zoran Šangut, predsednik udruženja koji je ponovio navode da je na teritoriji Srbije u ratnim godinama početkom devedesetih postojalo „pet logora” pod nadzorom JNA i da su u njima činjeni zločini, zbog čega je ova organizacija hrvatskih pravnika još 2008. predala prijavu srpskom Tužilaštvu za ratne zločine.

„Ovo je prvi put da je neko primio predstavnike neke udruge iz Republike Hrvatske na razgovore o tim ratnim logorima, i to na najvišem nivou. Do toga je došlo posle inicijative poslanika Bundestaga Josipa Juratovića, ali i zbog sastanka premijera Vučića s predsednicom Kolindom Grabar Kitarović”, naglasio je Šangut.

Predsednik „Vukovara 1991” tvrdi i da je srpski premijer obećao da će „preduzeti sve da se zločinci otkriju i da se srbijansko pravosuđe oko toga aktivira”, kao i da će u septembru biti omogućen dolazak „svim logorašima” i članovima njihovih porodica u bivši „logor Stajićevo”, gde će „položiti vence i zapaliti sveće”.

„O spomeniku će se još razgovarati, a sve će nadgledati i nemačka diplomatija”, poručio je Šangut.

Pero Kovačević, potpredsednik udruženja za TV „Nova” izjavio je kako se članovi nadaju da će uz Josipa Juratovića, Stajićevo u septembru posetiti i hrvatska predsednica i ministar spoljnih poslova Nemačke. On je podsetio i da će 18. jula biti otvorena poglavlja 23 i 24 u pregovorima Srbije i EU i da će se „pratiti svi potezi Srbije u smislu ispunjavanja ovih uslova, kao što je procesuiranje ratnih zločina”.

Članovi „Vukovara 1991” u utorak su u Beogradu boravili i u srpskom Tužilaštvu za ratne zločine, gde su takođe tražili da se postupi po njihovoj prijavi iz 2008. i istraže tvrdnje o zločinima. Ta prijava je, kako saznajemo, pre osam godina najpre podneta protiv nepoznatog lica i to za dela navodno počinjena u Begejcima i Stajićevu, a 2011. dopunjena je navodima da su za mučenje odgovorni general Aleksandar Vasiljević, u to vreme načelnik vojne Kontraobaveštajne službe i pukovnik Đura Živanović. Prema saznanjima našeg lista srpsko tužilaštvo je tim povodom saslušalo mnogobrojne svedoke i preduzelo sve istražne radnje i utvrdilo da nema elemenata za pokretanje postupka.

Tvrdnje iz prijave „Vukovara 1991” svojevremeno je negirao i Vasiljević koji je 2011. u intervjuu za „Radio Slobodna Evropa” poručio da nisu postojali logori.

„Postojali su sabirni centri. Neko može sad da ih zove logorima ili koncentracionim logorima”, naglasio je tada Vasiljević, tvrdeći da nije on organizovao ta mesta, već komandna linija.

Upitan da li je na vrhu komandne linije bio načelnik Generalštaba JNA, Vasiljević je odgovorio da je od načelnika Generalštaba bio „stariji” Veljko Kadijević, koji je tada bio savezni ministar odbrane.

Nekadašnji načelnik vojne kontraobaveštajne službe postavio je i pitanje zbog čega oni koji su bili zatvoreni u tim objektima ranije nisu zahtevali istragu i pokrenuli proceduru odmah posle rata, nego to čine 20 godina kasnije.

Da tvrdnje predstavnika „Vukovara 1991” nisu istinite i da za vreme dvomesečnog pritvora hrvatskih vojnika niko nije ubijen, već se prema zarobljenicima postupalo po međunarodnom ratnom pravu, isticali su u više navrata i ratni veterani iz Srbije. Oni su u Zrenjaninu organizovali i proteste, kada su 2009. iz udruženja hrvatskih pravnika prvi put tražili da posete kompleks kod Stajićeva i tu postave spomen-obeležje.

O toj nameri javnost nije bila odmah obaveštena, ali kada se saznalo revoltirano su reagovali srpski veterani, pa su u šumarcima oko farme postavljane danonoćne straže kako bi članovi „Vukovara 1991” u tome bili sprečeni. Hrvatsko udruženje i tada je predvodio Zoran Šangut, a zahtevali su i prijem kod tadašnjeg predsednika Skupštine grada Zrenjanina Aleksandra Martona.

Posle toga, emitovana je izjava Martona na Hrvatskoj televiziji koja se videla i u Vojvodini. Njegov stav protumačen je kao podrška podizanju obeležja. Zato su srpski veterani tražili smenu predsednika Skupštine Zrenjanina, a on se branio da je sve shvatio kao proces pomirenja i da se za njega zalaže. Hrvatski mediji komentarisali su da je konačno neko iz Srbije priznao da su u ovoj zemlji „postojali logori”.

Učesnici protesta u Zrenjaninu tvrdili su i da sabirne centre u Stajićevu i Begejcima, iz „Vukovara 1991” ne pominju da bi se mirili već zbog namera Hrvatske da naplati ratnu odštetu i da Srbiju optereti pred međunarodnim sudovima, pred kojima su obe države kasnije i razmenile tužbe.

Nakon istupa vukovarskog udruženja, ceo kraj oko Stajićeva i Begejaca su obilazile mnoge novinarske ekipe i dopisnici, proverena su i sva groblja na ovom području, ali nije pronađeno nijedno neidentifikovano telo.

„Dotično udruženje nije se oglašavalo kada je dolazilo do ekstremističkih antisrpskih ispada u Vukovaru poslednjih godina kada su ekstremisti sekirama razbijali ćirilične table. Pomirenje u regionu podrazumeva da se kazne svi počinioci zločina, pa i obnovu svih spomenika žrtvama ustaškog genocida koji su u Hrvatskoj uglavnom vandalizovani. Nove prijateljske srpsko–hrvatske odnose ne mogu promovisati oni koji su bili protagonisti mržnje i nasilja devedesetih”, zaključuje Miroslav Samardžić, zrenjaninski politikolog i aktivista za ljudska prava.