Zen-komentar, a o fudbalu

Predlažem udruženju sportskih novinara i Radio-televiziji Srbije da ustanove godišnju nagradu za zen-komentar. Nagrada bi nosila ime po utemeljivaču tog novog novinarskog žanra, sportskom komentatoru RTS-a Aleksandru Stojanoviću, zbog dostignuća tokom prenosa utakmica sa Evropskog prvenstva u fudbalu.

Šta je zen-komentar? To je minuciozno osmišljena verbalna minijatura kojom je, na početku svake utakmice, Stojanović nedužne gledaoce bacao u transcendentalni zanos otkrivanja ustrojstva univerzuma, kosmičke suštine, bitka i bića.

Umesto na put prozaičnog letnjeg uživanja u loptanju, uz obavezno pivce, Aca Stojanović je raspištoljene „prijatelje fudbala” bez milosti lansirao u orbitu egzistencijalističkog suočavanja s nepoznatim u sebi i drugima (Ko smo, zapravo, mi? I zašto smo ovde?), i potrage za smislom svega postojećeg (Ima li vaseljena kraja? Zašto je lopta okrugla, a trava zelena? Čemu sve ovo?).

Kao u transu, prevrnutih očiju i zapenušanih usta, muške glave širom Srbije pred ekranima su, na užas žena i sitne dece, naglas ponavljale mantre velikog gurua za mikrofonom, u uzaludnom pokušaju da pojme zlatnu nit njihove biti:

„Ima utakmica kada ne možete mnogo da dobijete, a možete sve da izgubite. Postoje stvari koje ne mogu da vam nanesu štetu, ali mogu da vam donesu dobit. Nekada je nešto neophodno uraditi, iako nemaš nikakvu korist. Ponekad ne postoji pritisak da je nešto obavezno i da se nešto mora. I ovo će se jednom juče zvati. Ali, bitno je, jer je najvažnije ono što je sada. Ali, ako juče nema nikakav značaj, zašto uopšte postoje istorijske knjige, enciklopedije i sećanja. Bitno je, ne nekada nego uvek, ne u nekoj, već u svakoj stvari, samo jedno – dati najbolje od sebe.” (Francuska – Republika Irska, 26. 6. 2016.)

„Jeste kako je planirano. Ova utakmica može da odluči ko će dalje, a ko da ispadne. Ali, nije kako je rečeno – uloge su izmenjene. Mada, ni oni koji su najviše kritikovali nisu verovali da će ova reprezentacija doći u ovakvu poziciju. I moguće je. A oni koji su najviše verovali, sada veruju još više da će ova reprezentacija doći u ovu poziciju. I moguće je. U meču u kojem se nedokazani talenat suprotstavlja narastajućem timskom duhu. U meču u kojem je jedan od favorita takmičenja na rubu crvenila i sramote, a jedan od autsajdera takmičenja na granici sjaja i ponosa.” (Belgija – Republika Irska, 18. 6. 2016.)

„Postoje događaji koji su veliki sami po sebi. Ima stvari koje same od sebe postanu velike. I ima zbivanja koja velikim čine učesnici. Istina, ima većih po važnosti od ovoga. Bilo je i biće možda boljih i neizvesnijih nadmetanja. Ali nije i niti će mnogo većih sila od ove dve. Ne mora to da bude najbolja borba ikada, ali kada su jedan naspram drugog jedni od najboljih, ikada, onda je to dovoljno blizu najboljem, ikada. Jer, život je jasan – kada igraju veliki, nešto veliko će se desiti.” (Italija – Španija, 27. 6. 2016.)

„Svesni su da, ako je ovo pozornica, onda bi svet trebalo da dobije po zasluzi. Priča se da nije važno odakle su, kada znaš kuda putuju. Naučili su da se ispada vrlo lako, ali se zato teško uspinje. Kliču im: Budi mi silan i dobro mi stoj. Znaju oni da je put do večnosti dug i oni ga prelaze ćutke i u miru. I osećaju da uspeh odabere samo one prave. I žele da, po zasluzi, na putu uspona, budu silni, uđu u večnost i da uspeju, jer su odabrani, jer su pravi.” (Francuska – Nemačka, 7. 7. 2016.)

„Ne mogu da postoje dva vladara, kao što ne mogu da postoje dva sunca. Nema pobednika bez patnji i bola, ni uspeha bez snova. Jer, ne razlikujemo se po želji da uživamo, već po želji da se žrtvujemo. Jer svi živimo pod istim nebom, ali nemamo isti horizont. Biće jedan vladar, biće jedan pobednik i biće jedan koji će da uspe. U jednoj utakmici, koja je jedna ili jedina prilika da se ostavi trag. Jer, večeras se stvaraju uspomene, ali ne uspomene koje nećeš zaboraviti ti, nego one uspomene da ne zaborave tebe. Nikada. (Finale Francuska – Portugalija, 10. 7. 2016.)

Novinar