Зен-коментар, а о фудбалу

Предлажем удружењу спортских новинара и Радио-телевизији Србије да установе годишњу награду за зен-коментар. Награда би носила име по утемељивачу тог новог новинарског жанра, спортском коментатору РТС-а Александру Стојановићу, због достигнућа током преноса утакмица са Европског првенства у фудбалу.

Шта је зен-коментар? То је минуциозно осмишљена вербална минијатура којом је, на почетку сваке утакмице, Стојановић недужне гледаоце бацао у трансцендентални занос откривања устројства универзума, космичке суштине, битка и бића.

Уместо на пут прозаичног летњег уживања у лоптању, уз обавезно пивце, Аца Стојановић је распиштољене „пријатеље фудбала” без милости лансирао у орбиту егзистенцијалистичког суочавања с непознатим у себи и другима (Ко смо, заправо, ми? И зашто смо овде?), и потраге за смислом свега постојећег (Има ли васељена краја? Зашто је лопта округла, а трава зелена? Чему све ово?).

Као у трансу, преврнутих очију и запенушаних уста, мушке главе широм Србије пред екранима су, на ужас жена и ситне деце, наглас понављале мантре великог гуруа за микрофоном, у узалудном покушају да појме златну нит њихове бити:

„Има утакмица када не можете много да добијете, а можете све да изгубите. Постоје ствари које не могу да вам нанесу штету, али могу да вам донесу добит. Некада је нешто неопходно урадити, иако немаш никакву корист. Понекад не постоји притисак да је нешто обавезно и да се нешто мора. И ово ће се једном јуче звати. Али, битно је, јер је најважније оно што је сада. Али, ако јуче нема никакав значај, зашто уопште постоје историјске књиге, енциклопедије и сећања. Битно је, не некада него увек, не у некој, већ у свакој ствари, само једно – дати најбоље од себе.” (Француска – Република Ирска, 26. 6. 2016.)

„Јесте како је планирано. Ова утакмица може да одлучи ко ће даље, а ко да испадне. Али, није како је речено – улоге су измењене. Мада, ни они који су највише критиковали нису веровали да ће ова репрезентација доћи у овакву позицију. И могуће је. А они који су највише веровали, сада верују још више да ће ова репрезентација доћи у ову позицију. И могуће је. У мечу у којем се недоказани таленат супротставља нарастајућем тимском духу. У мечу у којем је један од фаворита такмичења на рубу црвенила и срамоте, а један од аутсајдера такмичења на граници сјаја и поноса.” (Белгија – Република Ирска, 18. 6. 2016.)

„Постоје догађаји који су велики сами по себи. Има ствари које саме од себе постану велике. И има збивања која великим чине учесници. Истина, има већих по важности од овога. Било је и биће можда бољих и неизвеснијих надметања. Али није и нити ће много већих сила од ове две. Не мора то да буде најбоља борба икада, али када су један наспрам другог једни од најбољих, икада, онда је то довољно близу најбољем, икада. Јер, живот је јасан – када играју велики, нешто велико ће се десити.” (Италија – Шпанија, 27. 6. 2016.)

„Свесни су да, ако је ово позорница, онда би свет требало да добије по заслузи. Прича се да није важно одакле су, када знаш куда путују. Научили су да се испада врло лако, али се зато тешко успиње. Кличу им: Буди ми силан и добро ми стој. Знају они да је пут до вечности дуг и они га прелазе ћутке и у миру. И осећају да успех одабере само оне праве. И желе да, по заслузи, на путу успона, буду силни, уђу у вечност и да успеју, јер су одабрани, јер су прави.” (Француска – Немачка, 7. 7. 2016.)

„Не могу да постоје два владара, као што не могу да постоје два сунца. Нема победника без патњи и бола, ни успеха без снова. Јер, не разликујемо се по жељи да уживамо, већ по жељи да се жртвујемо. Јер сви живимо под истим небом, али немамо исти хоризонт. Биће један владар, биће један победник и биће један који ће да успе. У једној утакмици, која је једна или једина прилика да се остави траг. Јер, вечерас се стварају успомене, али не успомене које нећеш заборавити ти, него оне успомене да не забораве тебе. Никада. (Финале Француска – Португалија, 10. 7. 2016.)

Новинар