„Gorak hleb” samaraša na Staroj planini

Pirot – Drvoseče sa Stare planine u sumrak se sa konjima-samarašima vraćaju posle celodnevnog rada u šumi. Umorni ljudi i konji sporo i pažljivo silaze ka asfaltu, koji je znak da su blizu odmorišta. A kada stignu kući, čeka ih ognjište koje tek treba založiti i skuvati obrok koji krepi telo. I tako je svakog dana, sem nedeljom i praznicima.

Težak je život drvoseča pridošlih iz Bosne početkom devedesetih. Nekima je ovaj posao porodična tradicija, pa su i konje doterali i nastavili da rade i zarađuju „gorak hleb”. Neki od njih, koji su bili još dečaci kada su došli pod obronke Stare planine, ovde su i porodice zasnovali. Samaraša, kako ih ovde nazivaju, ima u Kalni, Crnom Vrhu i Janji, u knjaževačkoj opštini.

U selu Janja, na putu ka staroplaninskom vrhu Babin zub, živi porodica Dušana Jovanovića. Ima tridesetak krava, ali se bavi i prodajom ogrevnog drveta. Kaže nam da je među prvima, pre petnaestak godina, počeo da radi sa konjima, jer je teren uglavnom strm i to je jedini način da se dođe do kvalitetnih drva. Ipak, ističe Jovanović, sve se promenilo kada su iz Bosne pristigli samaraši.

– Dosta toga smo naučili od njih. Ti vredni ljudi odlično se snalaze po nepristupačnim terenima. Ovih dana, stradao je konj kod Crnog vrha i to je velika šteta. Vlasnik mora da izdvoji mesečnu zaradu da bi kupio drugog konja. Povređuju se i ljudi, ali to se retko dešava – kaže Jovanović, dodajući da bosanske drvoseče žive u teškim uslovima, po napuštenim kućama, jedu hranu iz konzervi, sami peru odeću...

Najmlađi drvoseča, koji radi sa konjima-samarašima, jeste tridesetogodišnji Budimir Jošić, rodom iz sela Javorani kod Banjaluke. On već dvanaest godina živi u selu Janja.U Srbiju je, tek što je postao punoletan, došao sa ocem i bratom, koji sada žive na nekoliko kilometara od njega. Budimir se oženio Jelenom, ćerkom DušanaJovanovića. Imaju trogodišnjeg sina Nikolu, a uskoro očekuju i drugo dete.

Budimir ima četiri konja, asarađuje i sa tastom, pa u sezoni rade sa devet konja. Ukoliko je zima blaga, radi se gotovo bez odmora.

– Svakodnevno se barem osam puta sa konjima vratim do mesta gde sekač priprema drva. Uspevam dnevno da sa četiri konja prenesem 12 kubnih metara. Posle rada u rudniku, ovo je najteži i najrizičniji posao. U poslednje vreme, teško ide prodaja – priča za „Politiku” Budimir i pojašnjava da najviše rade za vojvođansko tržište. Ne planira da se bavi drugim poslom, ali nije zadovoljan cenom i smatra da bi za trećinu trebalo da bude viša.

Takozvani samaraški način eksploatacije drva bio je nepoznanica za pirotske i knjaževačke vlasnike šuma. Uglavnom se drvo seklo motornim testerama, izvlačilo mašinama i traktorima, ali vreme velike krize devedesetih pokazalo je da samaraši smanjuju troškove i da su neophodni za ove strme terene bogate bukvom, bagremom i hrastom..

Budimir pali cigaretu i smeši se trogodišnjem sinu Nikoli, koji je omanju granu vezao kanapom i vuče je po dvorištu zamišljajući da je konj.

– Evo, ovaj mali već peče zanat – smeje se Budimir odmahujući glavom – težak je i gorak ovaj hleb, ali u ovim šumama nema šta drugo da se radi. Nadam se da će Nikola da radi nešto drugo kad poraste.