Saborovanje pod Rogoznom

Banjska, Zvečan – Upekla zvezda, na Petrovdan, na praznik prvovrhovnih apostola Petra i Pavla, u Banjskoj, naselju gde se decenijama saboruje i gde dođe ceo sever Kosova i Metohije.

Tu, kraj srpske srednjovekovne svetinje, carske lavre Nemanjića, grobne crkve Svetog kralja Milutina, okupilo se i staro i mlado, ne mareći za žegu koja je baš bila stisla, a s Rogozne ni daška vetra.

Nadaleko, nekada čuveno banjsko lečilište banja Banjska ponovo dobija novi sjaj. Tog dana, baš na Petrovdan, otvorena su dva bazena, a do kraja godine biće završeni kompleksi Rajske banje s termalnom vodom.

Srbija ovde gradi, ovde u opštini Zvečan, u Banjskoj, do koje vodi asfaltni put skretanjem s magistralnog, Kraljevo – Kosovska Mitrovica, iz pravca Leposavića. Prelazi se Ibar, a onda pravcem uz reku Banjsku, do naselja koje je do kraja pedesetih godina prošlog veka imalo status opštine.
Tada je podno manastira, spomenika kulture i izuzetnog značaja za Srbiju, koji je 2003. ponovo oživeo, posle pet vekova, u samom naselju i okolnim selima, živelo više od sedam hiljada ljudi. Sada Banjska, u kojoj su i mesna zajednica, pošta, Osnovna škola „Banović Strahinja”, od rata ruinirano banjsko lečilište, sa sablasno praznim i urušenim kupatilima, ima tek nekoliko stotina srpskih duša.
Pred manastirom gužva, tiska se pravoslavni svet da se pomoli pred čudotvornom ikonom Majke Božije Kazanske, koja je do martovskog pogroma bila u Prizrenu.

– Iz Lozišta sam, a dolazim u manastir kad god imam vremena. Da pomognem ocu Danilu, bar nešto – u dahu priča momčić Marko Živković, koji još malo broji do punoletstva, dok narodu koji se tiska u manastirskoj prodavnici daje sveće, uramljene ikone, brojanice... Kaže odličan je đak Medicinske škole, a kad god mogu i njegove rođene sestre, Tijana i Sandra, pomažu u crkvi pri manastiru koji je prepoznatljiv po kamenu od tri boje, gde iguman, otac Danilo sabira srpski narod.

–Evo ga i Ilija. I, on je ovde kad god može – pokazao nam je Marko rukom na momka koji je u ruci držao snop voštanih sveća.
Ilija je iz same Banjske, ne radi nigde, a 36 mu je godina. Živi s roditeljima, bratom, a „za novac se snalazi”.
Priča u žurbi, dok je sparina pritisla tu, u malom prostoru, da ljudi pomažu, omladina iz Zvečana, da se oko manastira pokosi, da se spreme drva za zimu, da se proslavi manastirska slava, onako kako i priliči dinastiji Nemanjića i Svetom kralju Milutinu, koji je sagradio 40 crkava i manastira, tačno onoliko koliko je i živeo.

Vrvi od gužve, ali s nekim posebnim mirom, dok u kući iznad samog manastira, na osami, u hladu borova, Ognjana Janković (87) dočekuje rodbinu. Držeća je, sama, otkad joj je muž preminuo. Prima nas u hladu terase, u kući u kojoj je od 1953. godine i koja je nekada, kako smo čuli, bila letovalište.

– Muž mi je radio u pošti, bio je upravnik. Dobili smo kuću od tadašnjeg predsednika opštine. Velika je ovo kuća, ima četiri sobe – kaže Ognjana, koja je, kako joj i ime kaže, „kô oganj bila”.
Nudi kafom, sokom, ručkom. Tako se ovde na Kosovu dočekuju gosti, putnici namernici.
– Da l’ vam crkva traži kuću? Na manastirskom je imanju – pitamo, u strahu da ne odgovori potvrdno.

– Ne, dete. Niko ne traži – kaže Ognjana.
Zatekli smo njena i dva zeta, Radenka Miću Radomirovića, iz Srbovca, drugog iz Leposavića, al’ nije „hteo u novine”.
– Napiši, dete, pozdravila sam se s Vučićem, kad je ono u aprilu bio. Oštar um i jaku reč ima. Razgovarasmo, htede da popriča – pokazuje rukom, dole ka manastirskoj kapiji Ognjana, na mesto gde je srela srpskog premijera.
Opet nas poziva da dođemo posle na ručak, jer „nije red bez hleba iz kuće da se ode”.

Dole u centru muzika. Miris roštilja, kokica, svet se jedva mimoilazi.
Mladi supružnici, Goran i Kristina, u naručju drže Taru, devet ima meseci, dok su Maksima čvrsto stegli za ruku. Iz Banjske su.

Kolima se ne može u centar. Policija na ulazu. Prodavac kokica „neće u novine”.
– Ma, jok, šta mi to treba – okrenu se, učini se ljutito, kršni momak, kojem se izgleda na praznik i nije baš posrećilo.

Osmotrismo, poluprazna kartonska kutijica u koju stavlja pare.
Galama, cika dece, kojima se sladoled topi niz ruke.
Na jednom kraju, u hladu nekadašnje banjske zgrade, zasela dvojica, traže osveženje u raspuklom bostanu.
– Izvolite – viču uglas, a onda smeh.

Petrovdan je poseban dan za ovdašnje Srbe, dan kada se u polju ne radi, dan je kada rodbina siđe iz sela s Rogozne, kad dođu iz Mitrovice, Zvečana, Leposavića, svi koji odvajkada saboruju ili su čuli za ovaj sabor.

Došao je i Saša Arsenijević, iz Donjeg Krnjina, a porodicom.

Uveliko se spustio dan, a žega ne jenjava. Jara pred očima treperi.
– Ima li jabuke, petrovače, igde – pitamo Milutina Lukovića (89) koji se sredio, baš onako kako i priliči starovremskom gospodinu i kako priliči danu koji se u mnogim mestima na Kosmetu, saboruje.

Na severu Kosova, sabor je samo u Banjskoj.

– Još je ima. Krta, sočna petrovača. Da mi je, zasadio bih voćnjak tom jabukom, pa da cela Banjska na nju miriše – kaže ovaj gospodin, pedantan, obučen u neboplave pantalone i belu košulju. Letnji šešir na glavi. Zatekli smo ga tu kraj otvorenih bazena, tu gde će do zime biti završeni kompleksi Rajske banje.
– Došao sam, hoću da pozdravim Marka Đurića – isprsio se Milutin, nekada radnik „Trepče”, koji nam u onoj vrevi ispriča da još vozi žutog „fiću”.
Nijednog oblaka na nebu, baš ni vetra da se spusti s planine. Otežale voćke, otežala žita, spustile se vrbe kraj reke Banjske, zamirisala banjska voda. Tu, gde su Srbi na vekovnom ognjištu i odakle ne idu.
Ponovo će turisti da dolaze u ovo nadaleko čuveno banjsko lečilište.