Šta od nas očekuju Brisel i Berlin

Od našeg dopisnika

Frankfurt, Hajdelberg – „Što je dozvoljeno Jupiteru, nije volu”, glasi latinska izreka koja se u Srbiji najčešće javnost seti tek kad već ispali gomilu žalopojki pošto se po ko zna koji put pokaže da je državama članicama Evropske unije u praksi često dopušteno da krše osnovne principe EU, dok se kada tako nešto uradi neki od kandidata za članstvo dobije packu i od najnebitnijeg apartčika u Briselu. Budući da se takozvani evropski put Srbije čini sve duži i duži, mnogi sve češće postavljaju pitanja poput „pa šta zaista hoće taj Brisel od nas”, „zašto nas stalno nešto ucenjuju”, „zašto Berlin samo izmišlja nove uslove”, „zašto nam brane da sarađujemo s Rusijom kada ni oni nisu saglasni po tom pitanju”, „zašto im smetaju Kinezi u smederevskoj železari, a ne smetaju Italijani u kragujevačkoj fabrici automobila”...

Odgovor često leži u činjenici da je EU i te kako nesavršena tvorevina i da države koje postanu članice vrlo retko bivaju zaista kažnjene zbog nepoštovanja pravila kluba, dok se nekome ko tek pokušava da uđe u to društvo gleda i najmanja sitnica koja nije u skladu s pravilima ili politikom Brisela. Tako je i bezmalo sa svakim aspektom koji se u okviru 35 pregovaračkih poglavlja prilagođava pravu EU, ali i po pitanju onih političkih pitanja koje kandidatu uvek mogu da postave države članice.

Tako nijedan evropski parlamentarac a kamoli zvaničnik Evropske komisije nije rekao ni reč kada je minulih godinu dana nemački vicekancelar Zigmar Gabijel odlazio kod ruskog predsednik Vladimira Putina u Moskvu da bi pričao o privrednoj saradnji, zagovarajući pritom otvoreno da budu ukinute bar neke sankcije, uvedene Rusiji zbog ukrajinske krize. Međutim, kada premijer Srbije Aleksandar Vučić poseti Putina evropske diplomate u Briselu, ali u Beogradu, odmah počinju da se raspituju da li to Srbija odustaje od evropskog puta i odmah kreće da jača pritisak na Beograd da Rusima uvede iste kaznene mere ka što je to učinila EU.

Pojedini u EU nisu baš bili srećni ni unapređenjem saradnje s Kinom, iako sve članice EU, a pre svega Nemačka, nastoja da što više ojačaju ekonomsku saradnju s najmnogoljudnijom zemljom na svetu.

Verovatno najtačniju ocenu o ovoj tematici je u nedavnom razgovoru za „Politiku” rekao profesor Londonske škole ekonomije i političkih nauka Džejms Ker-Lindzi, koji je istakao za EU nije problem odnos Srbije s Kinom, već odnos Srbije s Rusijom.

„Beograd treba da razume da ukoliko zaista želi članstvo u EU onda treba da se potrudi da ne izgleda kao da ide protiv zajedničke evropske politike”, istakao je on, dodajući da mnogi u EU nastoje da uspostave dobre veze s Kinom te da dobri odnosi Beograda i Pekinga ne mogu da škode putu ka EU, izuzev ako to dođe u suprotnost s politikama ili interesima EU. „Ipak, kada je reč o uvođenju sankcija nekoj državi od zemalja kandidata za članstvo u EU, kakva je Srbija, očekuje se da podrže evropsku spoljnu politiku. To su jasna očekivanja od Beograda”.

Ipak, stiče se utisak da je EU osetljivija na „neposlušnost” Beograda nego kada to učini Sarajevo, Skoplje ili Tirana. Zašto se toliko u Briselu i Berlinu brinu o tome na koju stranu će Beograd? Zašto im je to toliko važno? Kako kaže „Politikin” izvor u nemačkom ministarstvu spoljnih poslova, iako se SFR Jugoslavija raspala, Beograd se i dalje sagledava kao centar u kojem se donose odluke presudne za ceo prostor bivše SFRJ. Zapravo u Berlinu smatraju da odluke Beograda i te kako mogu pozitivno ali i negativno da utiču na situaciju za Zapadnom Balkanu, pre svega po pitanju Kosova ali i Bosne i Hercegovine.

Osim toga, kako je navedeno u novog Globalnoj strategiji spoljne i bezbednosne politike EU, Unija na zapadni Balkan vidi kao na svoje „strateško prednje dvorište”. Prema rečima Natali Toči, specijalne savetnice visoke predstavnice za spoljne odnose i bezbednosnu politiku Federike Mogerini, istovremeno EU predviđa i strogo uslovljavanje u procesu proširenja, pa i po pitanju usklađenosti sa spoljnom politikom EU. Zbog toga ona smatra da će odnosi Srbije s Rusijom biti najveći izazov u procesu prilagođavanje spoljne politike Srbije spoljnoj politici EU.

Brisel, a dobrim delom i Berlin (pre svega kancelarkini demohrišćani) osetljivi su na srpsko-rusko jačanje saradnje, pre svega što žele Srbiju pod svojim okriljem i ne žele nikakav novi ukrajinski scenario. Pa tako ne čudi što pred dolazak u Beograd nemački demohrišćanin Dejvid Mekalister, koji je izvestilac Evropskog parlamenta (EP) za Srbiju, bezmalo naređuje Srbiji da uvede sankcije Rusiji. Doduše, u razgovoru za nekoliko medija u toku posete Srbiji bio je znatno pomirljiviji, rekavši da vidi spoljnopolitičke i bezbednosne oblasti u kojima Srbija i EU imaju slična razmišljanja.

„Ima razlika u odnosu prema Rusiji, ali ima vremena... Ako Rusi primene dogovor iz Minska, onda će odnosi biti relaksiraniji, ali je ta odluka na Moskvi”, istakao je Mekalister pri čemu kao da nije želeo da isuviše tvrdim stavom zapravo „gurne” Srbiju u rusko naručje. „Srbija ide ka EU, ali ima posebne odnose s Rusijom. To može da pomogne da se učvrste diplomatske veze. Zainteresovani smo za dobre odnose s Rusijom, ali je Rusija prekršila međunarodno pravo anektiranjem Krima”.

Ali, svesni su u Berlinu, koji je pak svoj politički odnos prema Srbiji čvrsto vezao za napredak u normalizaciji odnosa Srbija i Kosova. Upravo je Berlin, uz podršku Londona, skicirao ključne tačke pregovaračkog okvira EU u pregovorima sa Srbijom, koji se tiču obaveze Srbije da pred ulazak u EU s Kosovom potpiše pravnoobavezujući ugovor o sveobuhvatnoj normalizaciji međusobnih odnosa. Uz to, Berlin smatra da se isuviše puta opekao verujući da brojnim srpskim vladama da će ispuniti sve obećano pa sada striktno proverava šta je ispunjeno pa u skladu s tim „nagrađuje” ili „kažnjava”.