ŽAL ZA VLADOM

Da, meni je zbilja žao što je ova vlada pala. Znam da će to nekima zazvučati bizarno. Ko je, uostalom, u Srbiji ikada žalio zbog pada vlade? Pogotovo je to neobično reći u trenutku kada su ratne sekire već iskopane, i kada su ministri već počeli jedni druge da optužuju zbog nesposobnosti i korupcije. I da, znam da je u ovoj vladi svakako bilo nesposobnih i korumpiranih ministara. Srbija bi bila pravo čudo među zemljama u tranziciji da je u tom pogledu bila izuzetak.

Sve to mi je jasno. Ali, ipak, ova vlada imala je bar dve dobre strane, za koje se bojim da ćemo ih, u nekoj vladi posle 11. maja, ipak teško moći ponovo videti. Prva je bila srazmerno dobro kadrovsko i političko dopunjavanje koalicionih partnera. Pojedine stranačke ekipe bile su više okrenute državotvornim pitanjima, druge ekonomskim, treće infrastrukturnim. I mislim da su, po rasporedu resora u ovoj vladi, te ekipe bile poprilično dobro uklopljene. Njihov stvarni učinak čak je mogao biti pristojan, uprkos pojedinačnoj korupciji i nesposobnosti, samo da je bilo više vremena da se najvažniji poslovi dovedu do kraja. Nažalost, vladina kola su brzo naletela na težak kosovski kamen i osovina se polomila. Da se to nije desilo, ova bi vlada, na kraju svog punog mandata 2011, verovatno imala čime da se pohvali.

Ono, međutim, što je već danas izvesno jeste da takve izbalansiranosti između državotvornog i ekonomskog interesa teško može biti i u narednom kabinetu. Svedoci smo rascepa u kome su gotovo sve „pragmatičke” stranke otišle na jednu stranu, a sve „državotvorne” na drugu. To znači da ćemo posle izbora imati prevagu ekipa koje su ili bez dubljeg osećaja za državno i nacionalno pitanje ili su bez ozbiljnijeg znanja o ekonomiji i upravljanju resursima. Jedna od ove dve oblasti ubuduće će svakako biti slabije pokrivena kadrovima sposobnim i motivisanim da nešto urade.

Druga vrlina ove vlade bila je njeno spajanje dva rascepljena dela Srbije. Ova je vlada, kao kakav lepak, držala zajedno vrhove dva dela političkog društva Srbije. „Evroreformisti”, sa jedne strane, i „nacionalisti”, sa druge strane, sedeli su i radili u ovoj vladi zajedno. Njihovi zastupnici, u ostatku elite, nastavljali su da se glože i sukobljavaju. Oni su nastavljali da napadaju onaj drugi, neprijateljski deo vlade. Ali, dokle god je ova vlada postojala, bilo je jasno da se Srbija ne mora do kraja rascepiti. I da su saradnja, dijalog i tolerancija između „dve Srbije” mogući, poželjni i ostvarivi. Naravno, nepoverenje nagomilano tokom ranijih godina nije ni u ovom kabinetu tek tako moglo biti prevaziđeno. DS i DSS su nastavljali da jedni druge sumnjiče i gledaju kao suparnike. Ali, zajednički interesi i upućenost jednih na druge postepeno su popravljali odnose. I mi ne znamo da li bi ova vlada, samo da je potrajala, možda i ozbiljnije pomogla da se jaz između „evroreformske” i „nacionalne” Srbije učini podnošljivijim.

Ovako, razlike su eksplodirale povodom kosovske nezavisnosti, vlada se raspala i čitavo društvo je krenulo da se rascepljuje. Taj sve oštriji rascep brzo će se pojaviti ne samo u kampanji, sa njenim optužbama i preterivanjem. Jaz će verovatno brzo moći da se uoči i u institucijama, medijima i u svakodnevnom životu – pogotovo ako sledeća vlada bude obrazovana od stranaka koje se nalaze samo sa jedne strane rascepa. A tako će verovatno i da bude. Jer, vladu imaju ambiciju da prave ili „nacionalisti” sami, ili „evroreformisti” sami. A ako do toga dođe, verovatno će učinak biti čišćenje institucija i medija od „onih drugih”. Pošto će ti „drugi” svakako pružati otpor, doći će do borbe za svaku instituciju i za svaki medij. Ta borba će neminovno angažovati veliki deo naše društvene energije. Nisam siguran da će, zbog tih podela, Srbija moći da uradi bilo kakav ozbiljan posao.

Sve ovo nam se dogodilo, i sve će nam se to i dalje događati, zbog 17. februara. Srbija je, jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova, gurnuta u haos. I sada taj haos treba savladati. Svako od nas će se, u vremenu koje dolazi, hteo to ili ne, obresti na jednoj od strana rascepa. Ali, hajde da zbog tog rascepa međusobno ne zaratimo. Hajde da se ne posvađamo sa svojim prijateljima. Hajde da ne zamrzimo sve koji su sa „druge” strane raseda. I, hajde da ostanemo pristojni.

Kosovski izazov, koji nam je 17. februara nečijom arogancijom ili glupošću nametnut, potopio je ovu vladu. Ali, on ne sme da potopi ovu zemlju. Naše društvo mora da nađe snage da sazri i nadraste ovaj konflikt. Sačuvajmo razum i dobru volju, svejedno da li smo „evroreformisti” ili „nacionalisti”. Tako ćemo najbolje sačuvati ono do čega nam je stvarno stalo – pa bilo da je to naš duhovni identitet, bilo da je to naš životni interes.

Politički analitičar