Kako se Amerika vraća u već dobijene ratove

Niko ne voli da ponavlja svoje neuspehe kao najmoćnija armija sveta. Velikim povratkom američkih bombardera na libijsko nebo još jedan ratni sukob u kojem SAD učestvuju direktno ili posredno priključio se spisku onih koje će dobitnik Nobelove nagrade za mir Barak Obama ostaviti svom nasledniku u Beloj kući, pri čemu oba pretendenta na tu poziciju pokazuju i više sklonosti ka brzom potezanju oružja od njega. Na toj listi su gotovo redom zemlje u kojima je Amerika već slavila ili bila gotova da proglasi pobedu, da bi se potom ispostavilo kako su muke generala Pentagona i, neuporedivo više, žitelja tih država tek otpočele.

Barem tri te intervencije, u Libiji, Iraku i Jemenu, u celini ili pojedinim aspektima slavljene su kao modeli za buduće delovanje američke vojske na stranim ratištima. Umesto da posluže za uspostavljanje mira na drugim mestima gde je on izgubljen, ti modeli ipak nisu još dokrajčili rat ni tamo gde su prvobitno okušani.

Možda još više nego na Bliskom istoku, podbačaj Pentagona je vidljiv na kontinentu gde je Libija – u Africi. Zasebna komanda armije SAD za taj deo sveta je uspostavljena 2007. U toj godini je, prema podacima Nacionalnog konzorcijuma za studije o terorizmu i odgovor na terorizam Univerziteta u Merilendu, terorističkih napada u supsaharskoj Africi godišnje bilo oko 400. Lane ih je bilo pet puta više, uprkos tome koliko se mreža ispostava američke vojske na tom kontinentu u međuvremenu znatno proširila, očigledno ne uspevajući da zastraši protivnike. Među njima su i danas isti oni ekstremisti koji su bili meta pre devet godina: Al Kaida iz Magreba, nigerijski Boko haram i somalski Al Šabab.

Umesto da oni budu dotučeni, u Africi se pojavila i Islamska država (ID), čije položaje SAD od pre nekoliko dana bombarduju u libijskom Sirtu. Ugrožena u Siriji i Iraku, ID je novo bojište i, kako se neko vreme spekulisalo, mogući centar za sve buduće operacije našla tamo gde je američka intervencija pre pet godina naoko postavila stvari na svoje mesto. Slično tome, Al Kaida, protivno onome što se najavljivalo, nije slomljena u Jemenu, već su tamo iznikle i ćelije ID.

Strategija američke vojske protiv „kalifata”, barem trenutno, ipak se čini sistematičnom. Osim po Sirtu, gde je afričko jezgro ID, u Siriji se, mahom posredstvom kurdskih milicija, udara po graničnim delovima s Irakom, čime se nastoji pokidati veza između teritorija koje su džihadisti Abu Bakra el Bagdadija pokorili u te dve države. Vode se borbe i za Manbidž, time i za obližnji prelaz ka Turskoj za koji se veruje da ID preko njega dobija glavninu novih boraca, oružja i ostalih sredstava za rat. U Iraku je, kako se procenjuje, iz ruku ID oslobođena polovina teritorije koju je pregazila 2014. godine. Oduzeti su joj svi gradovi osim najvećeg, Mosula, koji mnogi smatraju pravom prestonicom „kalifata” pre nego sirijsku Raku, mada se njoj najčešće dodeljuje taj status. I ofanziva na Mosul je počela, mada izdaleka, čišćenjem okolnih predela, obezbeđivanjem pozadine i postepenim opkoljavanjem. Sve te tačke na koje se udara vitalne su za opstanak ID, makar u njenim sadašnjim razmerama i obliku.

Koliko god bio utvrđen, Mosul teško da naposletku neće pasti. Ali, konačan uspeh američke armije u Iraku upitan je iz istih razloga koji je proganjaju i u drugim zemljama u kojima je intervenisala: vlada neotporna na korupciju i frakcionašenje, nacionalna armija jedva funkcionalna uprkos američkoj obuci, verska i plemenska trvenja, uplitanje drugih stranih zemalja koje od svojih interesa ne odustaju ništa lakše nego SAD. Zahvaljujući tome i ogorčenju zbog prisustva američkih vojnika – „obnovi krstaškog pohoda”, kako se na Bliskom istoku to neretko opisuje – ni eventualni kolaps ID ne bi značio ništa više nego još jednu pobedu koju je Amerika pre nekoliko godina zamalo proglasila. Verovalo se tada da je Al Kaida na izdisaju, dok se zapravo već odvijala mutacija njenog najubitačnijeg ogranka u ID, po nekim merilima još radikalniju organizaciju.

Kampanje u Iraku i Avganistanu su najbolji primeri za promašaj američke vojne strategije. Ni potpuna invazija na te dve zemlje, u kojoj je učestvovalo gotovo 200.000 vojnika, nije uspela da ih stabilizuje. Nakon povlačenja 2011. godine, Amerikanci su se ubrzo morali vratiti u Irak. Broj trupa koje su tamo stacionirane u ovom trenutku može delovati relativno nisko u poređenju s nekadašnjim razmerama, svega oko 5.000 ljudi, ali raste postepeno, što Pentagon priznaje u pola glasa i sa zakašnjenjem, kad već postane previše očevidno da se to povećanje desilo. Nema mesta ponosu u tome što se pobeda proglašena u Iraku sad mora ponoviti.

U Avganistanu je američka vojska bila na vratima, spremajući se za potpuni odlazak, ali je nadiranje talibana, ranije takođe „pobeđenih”, i prva infiltracija ID u tu „umirenu” zemlju to sprečila. Do daljeg će u Avganistanu, najavio je Obama, ostati barem 8.400 Amerikanaca.

Shvativši da se ne može nametnuti golom silom, američka vojska je u Iraku pokušala da sarađuje s lokalnim plemenima, podozrivim prema invaziji i režimu koji ima podršku Vašingtona, i da njima prepusti ključnu ulogu u ratu protiv ID, ne samo oružanom nego i na ravni učenja, tamo gde se bori za duše stanovništva kojem je obećavano da će mu intervencija doneti mir. To je uspelo samo privremeno.

Još jedan korak se udaljujući od sve beznadežnijih bliskoistočnih bojišta, Pentagon je pokušao i da svoje vojnike što manje šalje na front, već da ih drži u pozadini da savetuju savezničke snage, dok američki bombarderi ili, još radije, dronovi, letelice bez pilota, tuku po neprijateljima. „Najčistije” primenjena u Jemenu, ni ta strategija nije donela konačnu pobedu koja se sad ne bi morala ponavljati, kao što će to Hilari Klinton, ako postane predsednica SAD, morati u Libiji, koju je, kao jedan od glavnih zagovornika vojne intervencije u toj zemlji, 2011. godine proklamovala za trijumf američke vojne moći i diplomatske dalekovidosti.