(Ne)moralnost globalizacije

Stvarajući sve veću podelu između bogatih i siromašnih i uspostavljajući sistem u kojem sve veće multinacionalne korporacije kontrolišu svet i dešavanja u njemu, globalizacija je neke od osnovnih tekovina ,,društva blagostanja” potisnula u drugi plan.

Takva situacija je iznedrila politički i finansijski establišment u ključnim svetskim silama, naslonjen na korporacijsku podršku i uljuljkan u svoje finansijske i političke bonuse. Ne vodeći računa o interesima većine, taj establišment je doveo svet u čitav niz kontradiktornosti – a pre svega u globalnu finansijsku krizu koju ne može da reši. U svetu je stvoren čitav niz neuralgičnih tačaka sukoba koje su produkovale veliki migrantski val koji ozbiljno ugrožava pre svega EU, ali i talas globalnog terorizma koji se takođe teško kontroliše. Jedna od posledica je i zaoštravanje odnosa s Rusijom, uz otvaranje nove ere ,,hladnog rata”.

Takvo ponašanje aktuelne elite, političke i finansijske, malobrojne, ali nepojmljivo bogate i moćne, počelo je da stvara jezgro otpora, oličeno pre svega u ekstremno levim ili desnim političkim pokretima i organizacijama, koje počinju da stiču snagu dovoljnu da učestvuju u procesu političkog odlučivanja čak i u najvećim zemljama EU. Ovi pokreti računaju na podršku onih koji su najviše pogođeni krizom i nesposobnošću (ili nespremnošću) elite da njihove probleme (nezaposlenost, manje plate, opšta nesigurnost itd) rešava.

Zato ne čudi popularnost predsedničkog kandidata Donalda Trampa u Americi, koji poziva na povratak principima ,,američkog sna”, ili Nacionalnog fronta u Francuskoj, Podemosa u Španiji, Sirize u Grčkoj, koji se pozivaju na povratak ključnih socijalnih prava građana koji su nekada bili glavni dobitnici kapitalističkog sistema, a sada su postali glavni gubitnici krize koju je produkovao moderni oblik ,,globalističkog kapitalizma”.

Sve je to suprotstavljeno težnji malog broja bogatih da postanu još bogatiji, time što će nastaviti svoju trku za sve većim profitom, koji će sa sobom nositi sve veće rizike investiranja i ponovo ,,puniti balon” neke nove globalne finansijske krize, slične onoj iz 2008. godine. Pitanje moralnosti se postavljalo i kada su isti oni koji su izazvali krizu 2008. tu krizu pokušali da reše, i to pre svega pokušavajući da saniraju svoje gubitke budžetskim parama, kako bi sprečili urušavanje svojih finansijskih carstava u nekim novim krizama, koje će kad-tad ponovo doći.

Profit postaje ultimativni uslov za investicije, dok ulaganja koja izlaze izvan okvira interesa elite postaju malo ,,iskupljenje” velikih finansijskih igrača. U okolnostima jurnjave za profitom teško se može govoriti o nedoumicama moralnosti takvih ulaganja.

Kada se uzmu u obzir prognoze za 2016. da će jedan odsto najbogatijih držati oko 50 odsto svetskog bogatstva, pitanje raspodele bogatstva po principu ,,da bogati budu još bogatiji, a da ostali žive lošije ili rade još više da bi zadržali svoj stil života” nije više pitanje moralnosti nego održivosti sadašnjeg ekonomskog sistema. Jer funkcionisanje ,,piramide bogatstva”, gde je na vrhu jako mali broj ljudi, čini celokupni sistem globalizacije ranjivim i podložnim turbulencijama, koje u kombinaciji s drugim političkim, socijalnim i verskim elementima stvaraju nepodnošljivu potrebu redefinisanja odnosa i principa raspodele. Ostaje samo pitanje na koji način će se to dogoditi...

*Profesor Univerziteta u Luvenu (Belgija)