Odlazak istrajnog maestra

Dejan Mihailović (1932–2016), violinista i dugogodišnji uspešni pedagog, više nije među nama. Iza njega su kao njegovo pedagoško delo ostali violinisti koje je izveo na put, naučio ih najboljem i koji danas i u svetu imaju svoje mesto. Upravo su Mihailovićevi učenici 12. aprila ove godine u Kolarčevoj zadužbini priredili njemu u čast koncert pod nazivom „Tu smo, profesore”, a povodom obeležavanja 30 godina postojanja „Interpretativnog studija violine”. Studio je osnovao i vodio upravo Dejan Mihailović, kao dopunu klasičnoj nastavi, po metodi koju je usavršio u Rusiji i u koju je istinski verovao.

Tog veoma sparnog aprila profesor Mihailović je malu ekipu „Politike” sastavljenu od novinara i fotoreportera dočekao u Kolarcu, odeven u odelo, sa košuljom i kravatom. Pozirao je strpljivo fotoreporteru i odgovarao sa velikom pažnjom na sva pitanja, uz kafu i elektronsku cigaretu. Kao vitalni 84-godišnjak radovao se predstojećem koncertu svojih učenika, imao planove i izjavio da će nastavi da radi sa mladima dokle god mu zdravlje to bude dozvolilo.  

– Kad sam video grupu dece na sceni tokom probe, a među njima Nemanju Radulovića i Tijanu Milošević pomislio sam da je to moj najveći uspeh – rekao je tada Dejan Mihailović. Među njegovim brojnim učenicima izdvojićemo neke poput Mateje Marinkovića, Marije Špengler, Miloša Petrovića, Stanka Madića, Marka Josifoskog, Ksenije Milošević, Roberta Lakatoša, Jasne Maksimović...

Profesor je tada pričao i o dilemama da li će, ako u glavi nije sve sređeno, prsti da slušaju umetnika? Verovao je da ruski metod podučavanja uključuje i glavu i ruke. Mihailović je inače studije završio na FMU u Beogradu. Usavršavao se na moskovskom Konzervatorijumu „Čajkovski” na katedri Davida Ojstraha i radio sa profesorima Marinom Jašvili i Borisom Kuznjecovim. Magistrirao je na muzičko-pedagoškom Institutu „Gnjesin”, između ostalog i za metodiku nastave violine. Pored karijere violiniste Mihailovićeva pedagoška karijera je trajala šest decenija.

– Svaki umetnik se odlikuje interpretativnim dometom i iskazuje svoje viđenje čuvenih dela. U moj studio godinama dolaze učenici drugih muzičkih škola na usavršavanje i sa njima sam radio na interpretaciji, na tome da njihovi zvuci zažive, da budu umetnici. To je bilo primarno. Moj pristup oslobođen školskih šablona davao je mogućnost drugačijeg rada. Procvat je nastupio baš devedesetih godina prošlog veka, u vreme velikih nedaća. Ta energija sa kojom su radila ta deca bila je neverovatna. U tom periodu su se pojavili i Nemanja Radulović, Miloš Petrović, Tijana Milošević i svi drugi. Izrastali su za nekoliko meseci i postizali rezultate koje su neki drugi dostizali godinama, naglašavao je profesor govoreći pre nekoliko meseci o učinku „Interpretativnog studija violine”.

I nakon penzionisanja Mihailović je radio sa mladima, a kasnije u ozbiljnim godinama podučavao je talentovane muzičare u Kolarcu dva puta po tri meseca tokom godine i imao odlične rezultate. Profesor je upozoravao da „nema magičnih štapića, tehnika je način da nešto spretnije i bolje uradite, a poenta je da se razvijaju umetnički potencijali. Ruke su sluge, kažu pedagozi. Postoji u svetu zamena teza, misli se da su ruke i tehnika najvažniji, a stvar je obrnuta. Kod Rusa se insistira na jedinstvu muzičkih i tehničkih komponenti. Moraš prvo da imaš šta da kažeš da bi ruke to mogle da izvedu”.

Sahrana Dejana Mihailovića zakazana je za sutra u 14 časova na Nobvom groblju u Aleji zaslužnih građana.