Prebacuju li SAD nuklearne bombe iz Turske u Rumuniju

Sjedinjene Američke Države su počele da prebacuju svoje nuklearno oružje iz turske vojne baze Indžirlik na lokaciju u Rumuniji, preneo je juče portal „Euraktiv” pozivajući se na nezvanične izvore.

Ukoliko se ta informacija pokaže istinitom, to ne bi samo ukazalo na sve veće zahlađenje odnosa Vašingtona i Ankare nakon neuspešnog puča u Turskoj 15. jula. Razmeštanje nuklearnih bombi u istočnoj Evropi mora da će razbesneti i Rusiju još više nego kada su u maju ove godine upravo u Rumuniji aktivirana postrojenja u vojnoj bazi Deveselu kojima je ta zemlja uključena u američki štit od balističkih projektila.

Za taj štit Kremlj je uveren da mu istinska namena nije odbrana od eventualnog nuklearnog napada iz „otpadničkih zemalja” u kakve je tada svrstavan Iran, nego da drži na nišanu Rusiju. Deveselu je, izgleda, i mesto na koje je možda već počeo prenos bombi iz Indžirlika. Od Srbije ta baza nije dalje od oko dve stotine kilometara.

Otkako je pre dve godine izbila kriza u Ukrajini, što je još jednom pokvarilo njene odnose sa Zapadom, i Moskva i NATO gomilaju trupe i oružje na istoku Starog kontinenta. Ništa od toga, ipak, ne može se porediti sa stacioniranjem nuklearnih bombi na teritoriji države koja je relativno blizu ruskim granicama, nekada je i bila u Varšavskom paktu i izbija na Crno more, koje je od strateškog značaja za Rusiju. Na tom moru je i Krim, čija je aneksija, odnosno, iz suprotnog ugla gledanja, pripajanje Rusiji bilo povod za ukrajinsku krizu.

Zato je malo verovatno da bi Kremlj nehajno reagovao na transport nuklearnih bombi u Rumuniju, premda NATO već drži takvo oružje u Evropi. Veruje se, s tim što to nikada nije zvanično potvrđeno, da se ono nalazi i u Belgiji, Holandiji, Italiji i Nemačkoj.

Kada su prošle godine mediji izvestili da će program modernizacije američkog nuklearnog arsenala, za koji je planirano da bude potrošeno bilion dolara u naredne tri decenije, obuhvatiti i pogon u Nemačkoj – navodno je reč o onome u Buhelu, na zapadu zemlje – portparol Kremlja Dmitrij Peskov je odmah poručio da bi njegova država preduzela protivmere ukoliko bi SAD instalirale nove nuklearne bombe u Nemačkoj. „Modernizacija”, zapravo, zvanično ne podrazumeva širenje arsenala, ali se njegovim osavremenjivanjem dobijaju još ubojitije bombe – kao da su nove. Ovog puta, ako je verovati izvorima „Euraktiva”, modernizovanima će zaista biti pridodate i potpuno nove.

U Indžirliku, prema dostupnim podacima, smešteno je pedesetak nuklearnih bombi. Nije jasno da li će sve one biti prebačene u Rumuniju. Neimenovani sagovornik „Euraktiva” je kazao kako „nije lako preseliti više od dvadeset nuklearnih projektila”. Iz toga bi se dalo zaključiti da će deo arsenala ostati u Indžirliku, na jugu Turske, koja na severu takođe, kao i Rumunija, izbija na Crno more. Rusija je preuzela Krim, gde drži svoju crnomorsku flotu, ali možda neće biti neosporni vojni gospodar tog basena.

Rumunija je, istina, demantovala da je, osim što je postala delom štita koji može neutralisati ruske rakete, primila i ofanzivno oružje Severnoatlantske alijanse. Taj savez je u izjavi za „Euraktiv” odabrao da niti opovrgne niti potvrdi njihova saznanja: prokomentarisao je samo da odredbe kominikea samita NATO-a u Varšavi ove godine predviđaju i to da kapaciteti za odvraćanje nuklearnog oružja – miroljubiv naziv, ali se u to, zapravo, računaju bombe – moraju ostati „bezbedni i efikasni”.

O tome da bombe u Indžirliku više nisu bezbedne govorilo se čak i pre propalog puča protiv turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana. Ta vojna baza je nedaleko od granice sa Sirijom, u kojoj, zahvaljujući ratu koji je ušao u šestu godinu, džihadista ne manjka. Islamska država je preuzela odgovornost i za napade na tlu Turske, koju su zadesili i terorističke akcije Radničke partije Kurdistana (PKK) otkako je Erdogan prekinuo mirovne pregovore i obrušio se na tu organizaciju, po svemu sudeći zato da bi privukao ekstremne nacionaliste i podigao broj glasača svoje stranke na prošlogodišnjim izborima.

Možda i nije delovalo verovatno da bi ID ili PKK mogli izvesti uspešan prepad na Indžirlik. Ali, tokom puča Erdoganov režim je naložio da baza bude opkoljena, isključena joj je struja, dok je avionima, uključiv i američke, bilo zabranjeno da polete. Obrazloženje je glasilo da se sumnja kako i među turskim vojnicima u Indžirliku ima pučista. Zbilja, komandant baze Bekir Erkan Van jeste naposletku uhapšen pod optužbom da je jedan od zaverenika. Ali, spekulisalo se i da je napetost oko Indžirlika bila Erdoganova poruka Americi, kojoj prebacuje da nije dovoljno čvrsto stala uz njega tokom pokušaja prevrata i da odbija izručenje imama Fetulaha Gulena, kojeg turski režim optužuje za organizaciju puča. Nakon toga, više se nije toliko brinulo da Ankara ne može garantovati bezbednost nuklearnog oružja pred napadom džihadista ili PKK koliko da se taj arsenal više ne može mirno ostaviti na čuvanje – upravo Ankari i sve nepredvidljivijem i samovoljnijem Erdoganu, koji sada diže glas kad god nešto poručuje Zapadu, dok je s Rusijom obnovio tesne odnose privremeno poremećene nakon što je turska vojska oborila ruski avion na granici sa Sirijom.