Dečani su srpski manastir, u vizantijskom stilu

S nevericom sam pročitao smušeni i nesrećni tekst Jovana Despotovića, oslonjen samo na jednu rečenicu u mom intervjuu objavljenom u Kulturnom dodatku, koji je Redakcija naslovila Umetnost svete zemlje. Razgovor se uglavnom vodio o nastanku i sudbini moje knjige objavljene pre desetak godina o umetnosti na Kosovu i Metohiji. Despotović je, po staroj žalosnoj praksi, rečenicu istrgao iz celine da bi joj dao značenje koje želi. Sve to ne bi zavređivalo pažnju u atmosferi osipanja vrednosti pisane reči da pri tome nije rečeno da sam u ime dnevne politike odstupio od onoga što sam decenijama govorio kao istoričar umetnosti.

Da bi se čitaoci podsetili, doneću bar još jednu rečenicu koja prethodi njegovom citatu i omogućuje da se razume smisao celine: „Jedan od najznačajnijih spomenika u Metohiji, hram Pantokratora u Dečanima, koji je kao svoj mauzolej počeo da diže kralj Stefan, a dovršio ga Dušan, gradio je Vita, pripadnik franjevačkog reda ’iz Kotora grada kraljeva’. Svojim oblicima, skulpturalnim ukrasom i klesarskom praksom odgovarao je graditeljstvu Italije i središta na našoj jadranskoj obali, ali je prostornim rešenjem bio prilagođen potrebama istočnohrišćanskog kulta. Utoliko je veća besmislica što kosovske vlasti danas srpske srednjovekovne spomenike na ovom području predstavljaju kao vizantijske i čak vizantijsko-albanske.“

Mijeovo svrstavanje

Despotovićeve reči se odnose na promenu mojih shvatanja: nekada sam, navodno, govorio da je umetnost na Kosovu vizantijska, a sada u dnevnopolitičkim tokovima odstupam od toga. Najteže je kad ličnost koja raspravlja o nečemu ne zna osnovne pojmove, pa se upliće i dolazi u sukob sa sobom. S obzirom na to da je u pitanju istoričar umetnosti, trebalo bi da osećam nelagodnost ili da budem ožalošćen. Ipak, moram da mu ponešto objasnim: izraz vizantijski kada se odnosi na istorijski ili istorijsko-umetnički spomenik ima dva osnovna značenja – prvo, ukazuje na pripadnost Vizantiji, Vizantijskom carstvu, pri čemu se neizostavno mora imati u vidu i pravno-ktitorski status spomenika; drugo, u stilskom smislu, izraz vizantijskiukazuje na vrednosti koje odlikuju stvaranje u duhu vizantijske umetnosti.

S obzirom na to, dakle, da je u rečenici, koju Despotović nije preneo, bilo govora o Dečanima, spomeniku koji nije na teritoriji Vizantije, jasno je da bi se na njega mogla odnositi kvalifikacija da je stilski vizantijski. Pre toga sam, videlo se, naveo odlike koje nisu vizantijske (oblici, skulpturalni ukras, klesarska praksa itd.). Što se tiče pravno-ktitorskog statusa, u natpisu nad ulazom uklesano je u kamenu gredu da je fra Vita „sazidao ovu crkvu svetoga Pantokratora, gospodinu kralju Urošu Trećem i njegovom sinu, svetlom i prevelikom i preslavnom gospodinu kralju Stefanu.“Ne znam u čemu je nedoslednost ako kažem da je to spomenik srpske srednjovekovne arhitekture, a ne, prema prospektima vlasti u Prištini, vizantijski, vizantijsko-albanski ili vizantijsko-ilirski. A kako Dečani izgledaju strancima? Sećam se reči španskog ambasadora g. H. Pereza Gomeza: „Bio sam iznenađen kad sam se našao pred dečanskom crkvom; mislio sam da sam u Toskani...“

Moram da podsetim da su se karakterom arhitekture i skulpture Dečana kao srpskim spomenikom bavili naši najugledniji stručnjaci Đ. Bošković, V. Korać i M. Čanak-Medić. Despotović očevidno ne zna da je Dečane i Banjsku akademik Koraćuvrstio još u svoju izvanrednu doktorsku disertaciju Graditeljska škola Pomorja. Da li i on, kao ja, iz razloga dnevne politike?

A pre svih se i veliki poznavalac vizantijske umetnosti G. Mije  u delu L` Ancien art serbe. Les églises, Paris 1919, drznuo da spomenike na Kosovu i Metohiji nazove srpskim. Najzad, već dve decenije u izdanju Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture izlazi monumentalna serija Spomenici srpske arhitekture srednjeg veka. Za nju je J. D. – bar kao pomoćnik ministra – morao znati, jer je njeno izdavanje omogućavalo Ministarstvo kulture. Zašto on tada nije osporio valjanost tog naziva i istupio protiv onih koji su se usudili da spomenike nazovu srpskim?

Da li bi iko, od najšire publike do najviših stručnjaka na Zapadu, osporio da su veliki predstavnici određenog stila – Bogorodičina crkva u Parizu ili Kelnska katedrala, na primer – spomenici francuske i nemačke umetnosti? 

Da li se, s druge strane, Dečani, i pored pripadnosti njihovih fresaka vizantijskom stilu, mogu uvrstiti u našu kulturnu baštinu? Natpisi na kamenu i zidovima, beleška Srđa Grešnog koji se potpisao našim pismom i bojom kojom su slikane freske, desetine portreta srpskih vladara, njihovih predaka i srodnika, svete ličnosti iz istorije srpske crkve, darodavci iz vlasteoskih krugova, likovi arhijereja, igumanā i drugih... Loza Nemanjića, zar sve to nije dovoljno? I pored ogromnog duga srednjovekovne Srbije carstvu za koje je ona bila vezana religijom, državnopravnim shvatanjima, karakterom crkvene organizacije, književnim stvaranjem i umetnošću, izraz vizantijski ne pokrivau celosti sve što se u njoj stvaralo.

Nesporni status Hilandara

Niko ne spori, kao ni ja, da našu srednjovekovnu umetnost, u širem smislu, treba posmatrati kao deo vizantijske kulture, ali... za to ne treba da postoji neki dogovor. U rasuđivanju o ovim pitanjima treba biti obazriv, a pre svega i ponešto znati. Haj`te da se prisetimo nečeg što je Despotoviću nekada bilo bliže, zbog odgovorne funkcije u Ministarstvu kulture. Po njegovom tumačenju, Hilandaru bi se mogao osporiti status srpskog manastira. On nije podignut na tlu Srbije, a podređen je, kao i cela Sveta gora, sve do danas, Vaseljenskoj patrijaršiji u Carigradu. Ipak, za celu monašku zajednicu na Atonu i za grčku vlast, kako političku tako i za službu zaštite, Hilandar je srpski manastir. Nisu u pitanju samo srdačne veze drugih bratstava sa našim, niti trajno prijateljstvo celog grčkog naroda prema nama i našim monasima, nego i uvažavanje statusa stečenog ktitorstvom osnivačā srpske države i crkve. A treba li podsećati da je Hilandar dizan i ukrašavan u duhu vizantijske umetnosti i da je čak u najvećoj meri delo vizantijskih majstora? Ako je Hilandar srpski manastir, šta reći za Dečane izgrađene u srednjovekovnoj Srbiji?

Niko razuman i bar malo obrazovan neće dovesti u pitanje našu duboku vezanost i pripadnost, posebno slikarstva, svetu vizantijske umetnosti, izrasle na likovnom govoru helenskog nasleđa. Obraćajući se studentima Aristotelovog univerziteta, u proleće 1999, govorio sam o ogromnom uticaju Soluna na našu zemlju i istakao da su na Kosovu i Metohiji ugrožena i dela njihovih predaka, možda čak u većem broju sačuvana u srpskim spomenicima nego u njihovom gradu.

Zašto iz mojih knjiga i moga ukupnog dela, kao i iz predavanja koja su slušale stotine studenata, J. D. nije izvukao makar jednu jedinu rečenicu koja bi govorila u prilog mog oportunizma ili nacionalizma? A toliko godina sam predavao istoriju umetnosti jugoslovenskih naroda u srednjem veku ne samo budućim istoričarima umetnosti nego i arheolozima i etnolozima, od najranijih hramova na Ohridskom jezeru do gotičko-renesansnih fresaka u Istri. 

Ovde ću se zaustaviti na odgovoru Despotoviću, uzdržavajući se od dalje analize koja bi pokazala kako je svestrano i temeljno njegovo nepoznavanje pitanja u koje se upleo.

Čemu i kome sve to služi?

A možda to i nije trebalo da me iznenadi. Gotovo u isto vreme, u Politici se pojavio neobičan kratak tekst o mojoj ćerci Jeleni Subotić. Navedeno je, pored ostalog, valjda kao kompromitujući podatak, da je na talasima B-92 vodila jednu od muzičkih emisija (bavila se pre toga i sama muzikom), a nije rečeno da je radila u Kulturnoj redakciji Politike. A dobro se sećam susreta sa Zukom Džumhurom u umetničkoj koloniji u Počitelju, koji mi je, kada smo se videli, oduševljen, kazao da je tako dobar tekst o Salvadoru Daliju, neposredno nakon njegove smrti, samo moja supruga Irina mogla da napiše. Nasmejao sam se: mi smo u to vreme bili na moru, a članak je napisala Jelena, čije je početno slovo imena, u potpisu, Zuko prevideo. Tada je Jelena imala samo osamnaest godina.

Ostaje mi da se sa Štefanom Cvajgom sećam Jučerašnjeg sveta, onog pre progona.

Ugasiću svetla nade, upaljena pre sedamdeset sedam godina.

P.S.

S obzirom na to da je moguće očekivati nove neistine i besmislice, napominjem da bilo kakav dalji razgovor smatram izlišnim i da u njemu neću učestvovati.