Život u krugu od 500 metara

Velika Hoča – Protekle subote u Velikoj Hoči sirene za uzbunu čule su se ponovo. Ali ovaj put nisu označile opasnost. Bio je to znak da su srpski vaterpolisti pobedili reprezentaciju Hrvatske na Olimpijskim igrama u Riju. U krugu od 500 metara, na koliko je svedena njihova sloboda, tog 20. avgusta cela Hoča je bila na nogama.

„Mesto je živnulo kao u najlepše doba. To su događaji koji nam daju krila. Ovde su sve srpske kuće, ali je naša sloboda svedena na nekoliko ulica, posla nema, mladi odlaze… Potvrda da smo u nečemu zlatni nama je, čini mi se, posebno važna – priča nam momak kojeg zatičemo za kasom lokalne prodavnice. Ne želi da mu spominjemo ime – dosta mu je razgovora i sa novinarima i sa političarima. Preko glave mu je medijskog eksponiranja posle kojeg se, kaže, ništa ne menja.

„Mi smo odlučili da je naš najbolji ambasador Peter Handke i sve što on kaže o Hoči i njenim meštanima nama je dovoljna reklama”, priča nam dok uslužuje mušterije.

Osim po podatku da se u tom malom mestu blizu Orahovca smestilo čak 13 crkava, činjenice da se u svima obavlja služba, ovo selo poznato je i po tome što se u njega rado vraća ovaj austrijski književnik. Iz jedne od mnogobrojnih poseta nastala je knjiga „Kukavice od Velike Hoče”. Meštani naglašavaju da im mnogo i nesebično pomaže. Prilikom poslednje posete donirao je novac za organizaciju turnira ovdašnjem fudbalskom klubu Radnički koji igra u kosovskoj ligi. Onda je otišao do radnje za iznajmljivanje bicikala i svoj deci Velike Hoče omogućio besplatne vožnje.

Teško se u Velikoj Hoči preživljava. Većina prima državnu pomoć, takozvani minimalac od 11.000 dinara. Dodatno zarađuju od obrađivanja zemlje – uspeva im kukuruz, paprika, lubenica, grožđe, a ove godine pšenica ih je iznenadila sa prinosom od 100 hektara.

„Nažalost, imamo samo mali deo zemlje, samo ono što je u krugu od tih 500 metara. Ne smemo ni da pitamo ko obrađuje one njive koje su dalje, a kamoli da tražimo nadoknadu. Ovde živi oko 600 ljudi, a imamo samo pet krava. Srce me zaboli kad prođem i vidim da je sve zaraslo u travu tamo gde je nekad bila lubenica – priča nam Spasoje Stošić i nudi da probamo njegov bostan. Tvrdi da je toliko sladak da ćemo posle jednog parčeta poželeti da popijemo čašu vode. U poslednjoj turi izmerio je 600 kilograma lubenice. Kad ima sreće prodaje kilogram za 20 dinara, a kad kupci utihnu – 100 dinara po komadu.

Stošić se seća i kako se nekad živelo kada su punom parom radile firme. Čuvena fabrika vina „Orvin” imala je tri podruma, a „Orvin Orahovac” bio je nadaleko poznat. Posle privatizacije pripala je Albancima, a mnogi radnici otpremnine nikada nisu videli. Ugašena je i fabrika „18. novembar”, u čijem se jednom delu prerađivala plastika, a u drugom proizvodila tečnost za pranje sudova.

„Ovde svaka kuća pravi vino, ali nam je teško da ga prodamo. Skupo je da ga dovozimo u Srbiju, a gosti kada dođu potrče da kupe ona sa etiketom koje proizvode ovdašnje privatne vinarije”, kaže Stošić zagledan u desetak lubenica koliko ga deli do završetka radnog dana.

Poslednji put Velika Hoča je vrvela od života 1998. kada je sniman „Stršljen”. I danas pamte kako im je ta filmska ekipa donela nezaboravne trenutke. U kuću iz 1830. godine koja je u vlasništvu porodice Spasić još svraćaju znatiželjni posetioci da vide mesto na kojem su snimane scene. Ova četvoročlana porodica živi od dva minimalca i nadničenja. Najmlađe dete je na studijama, a kuća i to samo jedna strana poslednji put je renovirana 1854. godine. Ipak, svakog dočekaju sa osmehom i puste ga da iznutra vide njihov dom star gotovo dva veka. Doduše uz dva uslova: da ne pričaju za novine i da se izujemo.