Rađanje sredozemne unije

Odluka je pala u dubokoj noći između četvrtka i petka: lideri zemalja evropske familije saglasili su se s nemačko-francuskim predlogom o stvaranju sredozemne unije.

Reč je o sveobuhvatnoj, institucionalizovanoj političkoj i privrednoj kooperaciji Evropske unije sa zemljama severne Afrike i Bliskog istoka koja treba da zameni dosadašnje vidove saradnje u okviru takozvanog barselonskog procesa.

Do rađanja nove unije došlo je zahvaljujući činjenici da je konačno proradila nemačko-francuska „osovina”, čime su okončana duga sporenja između Pariza i Berlina.

Francuski predsednik Nikola Sarkozi je pred novinarima obasuo zvučnim pohvalama nemačkog kancelara Angelu Merkel, uz konstataciju da je to za njega bio „srećan trenutak” kad je čuo kako Merkelova „brani zajedničku ideju”. Na delu je bio, rekao je Sarkozi, „veliki entuzijazam”, otvorena je „vrlo važna etapa” u kojoj Evropa više neće „okretati leđa Africi”.

Nemačka kancelarka je, pak, kao uspeh u prvi plan istakla činjenicu da je sredozemna unija „instrument” svih članica Evropske unije. Bolje upućeni su iz te opaske „pročitali” da je reč o zajedničkom, a ne ekskluzivnom projektu, na čemu je izvorno i na početku insistirao Sarkozi. Francuski predsednik je, naime, favorizovao stvaranje unije kao privilegovani poduhvat svoje zemlje, dopuštajući mogućnost da se u taj projekat uključe i ostali.

Berlin nije želeo da Parizu prepusti takvu privilegiju, pozivajući se pritom manje na sopstvene interese a više na potrebu očuvanja jedinstva u okviru evropske familije. Merkelova se, uz to, kako se čuje, plašila da bi snažnija i organizovana političko-privredna saradnja, koja bi se usmerila i koncentrisala na zemlje severne Afrike, mogla da izazove dodatne napetosti između juga i severa Crnog kontinenta.

Prema informacijama iz Berlina, pored nemačke kritičnosti, početnu uzdržanost prema francuskoj ideji o stvaranju sredozemne unije, imale su još neke zemlje: Austrija, Finska, Luksemburg, Poljska, Češka i Slovačka.

Istrajnost i odlučnost nemačke kancelarke u dijalogu sa francuskim predsednikom se, iz vizure Berlina, isplatila: nemački mediji su s neskrivenom nasladom pred samit lidera EU obznanili da je Sarkozi i na ovom „frontu” bio prinuđen na „povlačenje”.

Javna je tajna, naime, da iza protokolarnih srdačnosti i zagrljaja, koje više diktira Sarkozijev južnjački temperament – njegov prethodnik Žak Širak je praktikovao kavaljerske rukoljube, koji su, takođe, nervirali deo nemačke javnosti – traju varničenja između Berlina i Pariza zbog više spornih pitanja. Zvaničnom Berlinu se, pored ostalog, nije svidelo to što je Sarkozi, vođen ličnim i nacionalnim interesima, povlačio poteze na svoju ruku i mimo dogovora u evropskoj familiji. Na primer: kad se radilo o Libiji i velikim poslovima sa Gadafijem.

Francuski predsednik je, uz to, na nekoliko važnih skupova ispoljavao otvoreno neslaganje i nimalo diplomatsku netrpeljivost prema nekim nemačkim ministrima, a ministra finansija Pera Štajnbrika je direktno „tužio” Merkelovoj.  

Nova unija će, inače, imati direktorijum, koji će voditi „dvojac” – predstavnik EU i predstavnik zemalja iz sredozemnog regiona koje nisu članice EU, sa dvogodišnjim mandatom – i sekretarijat sa dvadeset saradnika. Procenjeno je da su sredstva planirana u okviru dosadašnje saradnje Brisela i ovog regiona – šesnaest milijardi evra za period od 2007. do 2013. – za sada dovoljna, iako je italijanski premijer Romano Prodi tražio da se taj iznos uveća.