Šećer – agrarno odličje Srbije

Do pre samo dve decenije na više od 110.000 hektara oranica Srbije rasla je šećerna repa. Danas, ova poljoprivredna kultura gaji se na upola manje zemljišta. Nekada je petnaestak fabrika proizvodilo oko 700.000 tona šećera godišnje, dok sada šest šećerana – u Kovačici, Senti, Vrbasu, Pećincima, Žablju i Crvenki – iznedri između 400.000 i 550.000 tona ove slatke namirnice u godini. Osim toga, šećer ne silazi s trona, pa tako i dalje predstavlja jedan od najvažnijih izvoznih proizvoda naše zemlje, takoreći strateško i agrarno odličje Srbije.

Istina je, međutim, i da je prošle godine zabeležen istorijski minimum proizvodnje šećerne repe što, upozoravaju stručnjaci, može da bude jedini razlog ukoliko se privremeno dogodi manjak ovog proizvoda na tržištu. Jer, u 2015. repa je požnjevena sa svega 42.000 hektara, a proizvedeno je nešto više od 300.000 tona šećera, dok je ove godine malo bolje – šećer stiže s oko 15.000 hektara zemljišta više. To bi trebalo ne samo da podmiri domaće potrebe, već i da omogući bolji izvoz.

Ovo je dobra vest, kažu u Privrednoj komori Srbije, posebno ako je već poznato da je pre samo dve godine sa oranica požnjeveno 34,3 odsto više šećerne repe, u odnosu na 2015.

– Šećerna repa je kraljica polja, a šećer svakako naš strateški proizvod. Srbija bi baš zato morala da zadrži tih četrdesetak hiljada hektara pod šećernom repom, jer ukoliko Evropska unija ukine kvote za izvoz od naredne godine, kako najavljuju, i time dozvoli slobodan ulazak žutog šećera ili rafinade na evropsko tržište, onda će sudbina našeg šećera od šećerne repe biti prilično neizvesna – smatra Milan Prostran, agroekonomski analitičar, dodajući da i pored najava EU šećer treba da ostane u našoj strategiji razvoja, jer Srbija može da opstane na tržištu i sa 50.000 hektara zemljišta na kojem se gaji repa.

– Nisu nam potrebne nove šećerane. Trebalo bi samo da nastavimo da radimo na povećanju prinosa, da ga povećamo sa 40 na 60 tona po hektaru, jer samo tako možemo da budemo atraktivni za domaće i inostrano tržište. Time bismo ostvarili dvostruku korist: zadovoljili bismo sopstvene potrebe i obezbedili siguran izvoz od oko 250.000 tona godišnje, i to ne samo prema EU – poručuje Prostran.

Naša zemlja ima pravo da izveze 181.000 tona šećera u zemlje EU što svake godine i ostvari. Uvozna carinska kvota povećana je pre dve godine ulaskom Hrvatske u EU. U Ministarstvu trgovine naglašavaju da bi kvota mogla da bude povećana jedino pregovorima s EU, ako bi se izmenio deo Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, ali takvih inicijativa za sada nema.

Ukoliko kvota na izvoz šećera u EU „padne”, što je izvesnije, to će svakako biti udar na domaće proizvođače. Stručnjaci uveravaju da bi i u takvim uslovima za domaće potrebe bile dovoljne jedna do dve šećerane, ali bi Srbija tada ipak trebalo da se okrene novim tržištima – konkretno Rusiji.

Kako izvesti takav veliki zaokret bez pomoći države u oblasti primarne proizvodnje šećerne repe?

– Da bi zaštitila domaće proizvođače šećera, država treba da odredi sistem subvencija za farmere koji gaje šećernu repu, a podsticaji treba da se daju prema kvalitetu repe, odnosno procentu šećera u njoj. U Francuskoj je, primera radi, šećerna repa kvaliteta 16 jedinica saharoze po toni, dok kod nas ona iznosi oko 9,1. Da bi naši proizvođači bili konkurentni na tržištu, potrebna su dodatna ulaganja države, ali i edukacija primarnih proizvođača repe, sve to radi očuvanja proizvodnje šećera – naglašava Saška Biorčević, samostalni savetnik u Udruženju za prehrambenu industriju Privredne komore Srbije (PKS).

Osim u EU, u prethodnoj godini, Srbija je izvozila i na tržište Bugarske i Rumunije (20 do 27 odsto). Šećer je „otputovao” i u Makedoniju, Grčku, Mađarsku i BiH (9 do 10 odsto). Manje količine ove slatke namirnice otišle su i u sve druge republike bivše Jugoslavije, ali i u Italiju, Rusiju, Albaniju...

U PKS-u podsećaju da je struktura promenjena u korist povećanja izvoza u zemlje EU, pa je umesto 63 odsto u 2014, u toku prošle godine izvezeno 76 procenata, dok je izvoz u zemlje CEFTA činio 24 odsto ukupnog izvoza.

Šest šećernih pogona u zemlji

Proizvodnjom šećera u Srbiji bave se tri kompanije koje imaju šest operativnih pogona. U sastavu kompanije „Sunoko” su tri šećerane – u Vrbasu, Kovačici i Pećincima. „Helenik šugar” ima dve – u Žablju i Crvenki, a italijanski „Sfir” je imao jednu – „Te-To” iz Sente, koja je sada pripala fabrici „Sunoku”, čiji je vlasnik „MK grupa” na čijem je čelu Miodrag Kostić. Komisija za zaštitu konkurencije nedavno je dala „zeleno svetlo” za ovu, najnoviju transakciju, ali, kako kažu, uz određene uslove, o čemu je nedavno pisao naš list, jer će posle ovog pripajanja udeo „Sunoka” na tržištu šećera biti oko 70 odsto.

Miodrag Kostić je još 2002. godine kupio šećerane u Baču, Kovačici i Pećincima, ali se privatizacija tih šećerana našla na spisku jedne od 24 sporne privatizacije. Brujalo je i o tome da je bio umešan u aferu „prepakivanje šećera” i plasman na tržište EU, što je „MK grupa” nedavno oštro demantovala. Nadležni iz ove kompanije podsetili su da nijedan državni organ Srbije ili EU nikada nije utvrdio bilo kakvu odgovornost Miodraga Kostića ili bilo kog drugog fizičkog ili pravnog lica za navodno prepakivanje šećera, prenela je nedavno „Politika”.Antrfile2

Bez kolebanja cene

Na domaćem tržištu cena šećera nije se kolebala godinama unazad, iako prinos od šećerne repe nije svaki put bio isti. Cenovne turbulencije su sve manje primetne, jer je i potrošnja šećera smanjena. Agroekonomski analitičar Milan Prostran podseća da je potrošnja šećera u zemlji drastično opala gašenjem giganata prerađivačke industrije, kao što su „Budimka” ili „Šapčanka”, koje su za preradu voća i povrća koristile velike količine šećera. On dodaje da na cenu šećera na tržištu najviše utiču spoljni faktori, a pre svega cena šećera na berzi u Londonu.