Burkini protiv francuske republike

Retko se kad premijer neke zemlje upušta u razračunavanje sa stavovima stranih medija onako kako to ovih dana čini predsednik francuske vlade Manuel Vals. Dugogodišnji funkcioner francuskih socijalista, nekadašnji rival Fransoa Olanda, a potom njegov ministar unutrašnjih poslova, odakle je imenovan za premijera, Manuel Vals upustio se u emotivnu polemiku sa američkim „Njujork tajmsom”. Povod je tekst objavljen u američkom listu u kome su citirane francuske muslimanke koje se žale da im se položaj u društvu naglo pogoršao otkako je počela serija terorističkih napada u Francuskoj. Većina anketiranih žena osećaju se u svojoj zemlji kao građanke drugog reda. Jedna stanovnica Liona čak je rekla da će joj se uskoro možda narediti da na svojoj odeći nosi žuti polumesec, onako kako su Jevreji morali da oko ruke vežu žutu traku, ili da nose Davidovu zvezdu, u vreme nacizma. Druga Francuskinja tvrdi za američki list da Pariz uvodi neku vrstu aparthejda i da su muslimanke izložene progonima.

„Zabrana nošenja burkinija na plažama samo je poslednje oličenje onoga što se muslimankama dešava u ovoj zemlji. Ukoliko bismo zatražile azil u SAD, morao bi nam se odobriti, s obzirom na to da smo sistematski ugnjetavane”, rekla je jedna od sagovornica „Njujork tajmsa”.

Ispostavilo se, piše novinarka Lili Dremo u „Njujork tajmsu”, da se „život muslimanki u pojedinim delovima Evrope gde su nedavno izvršeni teroristički napadi sveo na svakodnevnu borbu”.

Članak je objavljen u prošli petak, a redakcija „Njujork tajmsa” tvrdi da je pre toga pozvala žene širom Evrope da „onlajn” iznesu svoje viđenje situacije posle polemike oko burkinija, kupaćeg kostima koji pokriva sve delove tela, koji je nakratko bio zabranjen u dvadesetak obalnih gradova u Francuskoj.

Već u ponedeljak, na portalu „Hafington posta” na francuskom jeziku, Manuel Vals najoštrije optužuje „Njujork tajms” i većinu stranih medija da lažno i tendenciozno oslikavaju položaj muslimanki u Francuskoj. Prebacuje im da ne razumeju francuske vrednosti i da ih neprihvatljivo pogrešno interpretiraju.

Premijer tvrdi da je njujorški dnevnik citirao samo učesnice nedavnog skupa u Francuskoj, gde je učešće bilo zabranjeno „svima sa belom bojom kože” i svima koji se zalažu za „zajednički život različitih rasa”.

„Dok čitam stranu štampu, stalno se uveravam kako je za većinu stranih medija zabrana (burkinija) napad na slobodu veroispovesti muslimanskih žena. Hajte, molim vas, tačno je upravo suprotno. Mi se borimo upravo za njihovu slobodu”, piše Vals, koji se zalagao za zabranu nošenja burkinija, jer ih je smatrao „provokacijom radikalnog islama”.

O premijeru Francuske vlada mišljenje da pripada desnom ili čak najdesnijem krilu socijalističkog bloka. Tu reputaciju je stekao dok je kao ministar unutrašnjih poslova odobravao rasturanje i deportaciju divljih naselja Roma iz Rumunije, kao i Albanaca sa Kosova. Iz knjige intimnih razgovora Fransoa Olanda sa odabranim domaćim novinarima, vidi se da sadašnji predsednik Francuske nema baš pozitivno mišljenje o premijeru za koga kaže da je prilično „brutalan”.

Kada je polemika oko burkinija bila u zenitu premijer je „braneći slobodu žena” čak rekao da su „gole grudi” kod žena više oličenje francuskog identiteta nego burkini ili obmotane marame. U „Hafington postu”, međutim, umerenije analizira francuske vrednosti i odnos prema islamu. Premijer objašnjava da se „Francuska nacija temelji na uverenju da religija mora da ostane u privatnoj sferi svakog pojedinca, jer samo tako svi građani mogu da se osećaju slobodno i jednako”. Dodaje da „sekularizam nije negacija vere”, već da ovaj princip „jasno razdvaja svetovnu od duhovne sfere.

Tvrdi da „sekularizam garantuje slobodu svakom pojedincu da upražnjava svoju veru, ali zabranjuje nametanje svojih obreda drugim ljudima”.

Pri tome državni činovnici i službenici moraju biti strogo neutralni, ne mogu se identifikovati, ni finansirati, niti privilegovati nijednu religiju.

Katalonac koji ima francusko državljanstvo takođe ističe u čemu je izuzetnost ove zemlje. Francuski identitet nije sazdan na etničkoj pripadnosti. Francuski identitet je sazdan na uverenju da hoćemo da delimo istu vrstu života. Premijer zaključuje da je Francuska baš zbog toga što je izuzetna i što ne deli ljude po etničkom principu, ni po religiji, na meti napada radikalnog islama.

O tome šta se u Parizu podrazumeva pod „modernim tolerantnim i otvorenim islamom”, mnogo se danas govori u zemlji koja je duboko povređena nedavnim terorističkim napadima. Vals smatra da Francuska štiti svoje muslimane „od onih koji hoće da ih pretvore u žrtvenu jagnjad”.

„Tamo gde ekstremna desnica želi da vidi muslimane kao građane drugog reda, mi hoćemo sasvim jasno da pokažemo da je islam potpuno kompatibilan sa demokratijom, sekularizmom i rodnom ravnopravnošću.”

Opšti je utisak međutim da Pariz nije uspeo da ubedi ni domaće, a kamoli strane medije kako se ništa nije promenilo u životu oko pet miliona francuskih muslimana posle terorističkih napada.

„Njujork tajms” je odbio da uvaži argumente Manuela Valsa i demantovao je njegovu tvrdnju da je novinarka tendenciozno citirala samo žene koje praktikuju radikalni islam. Redakcija ovog lista navodi već da se na njihov poziv odazvalo 1.200 muslimanki koje žive u Evropi. List je podržao objavljeni tekst i svoju novinarku ističući da redakcija stoji iza ovog članka.

Američki medij takođe podseća da je zabrana nošenja burkinija izazvala oštre reakcije i u Francuskoj i u stranim medijima, ali da su ankete pokazale da velika većina Francuza podržava propis o kažnjavanju žena koje nose burke ili burkini.

U diskusiju oko sekularizma i laičke države pre dva dana uključio se i predsednik Fransoa Oland. I on je slično „brutalnom” premijeru definisao sekularizam: država garantuje pravo svakom pojedincu da veruje ili ne veruje, dok god praktikovanje te vere ne narušava javni red. A na pitanje, da li u sekularnoj državi ima mesta za islam, kao što ga ima za hrišćanstvo ili judaizam, Oland je potvrdno odgovorio.

Očigledno je da strani mediji ne dele ovo uverenje sa Olandom, jer je najveći broj njih kritikovao povike protiv burkinija koji su se čuli na Azurnoj obali . Eho ovih napada još uvek odzvanja u medijima. Hoće li se ikada razjasniti gde počinje ksenofobija, a gde se završava sekularna država.