Ratni pakao u oblacima Kajmakčalana

„Oko podneva smo blizu vrha Kajmakčalan. Konje smo ostavili u njegovom podnožju i penjemo se na vrh da vidimo bojište. Gotovo sve je ostalo na svome mestu. Tek što je zakopano nekoliko tela poginulih kiša ih ponovo otkopava. Jezivi prizori sa bojnog polja. Na visini od 2.525 metara na ovom ogoljenom, prostranom terenu leže stotine smrznutih trupova. Pokrivaju ih oblaci i magla koje rasteruje vetar, a veliki jastrebovi i gavrani krstare nad njima i jedu njihovo meso”...

Ovaj potresni opis bojišta na kojem se, pre tačno sto godina, septembra 1916. odigrala Kajmakčalanska bitka, jedna od najsurovijih, ali i najslavnijih u našoj istoriji, ostavio je doktor Arčibald Rajs u svojoj knjizi „Šta sam video i proživeo u velikim danima”. To je samo jedno od svedočanstava o velikoj pobedi srpske vojske, prvoj koja je izvojevana na Solunskom frontu, posle povlačenja iz otadžbine. Ona je podigla moral srpskoj vojsci i saveznike uverila u njenu snagu, ali je plaćena ogromnim žrtvama.

Posle povlačenja iz otadžbine, albanske golgote i oporavka na Krfu, srpska vojska bila je prebačena na Solunski front. Tim frontom, na kojem su se pored srpske, nalazile francuske i britanske trupe, kao i jedna ruska brigada, komandovao je francuski general Saraj. Saveznici su na celoj dužini Solunskog fronta ukupno imali oko 350.000 vojnika, od čega je Srba bilo oko 130.000. Nasuprot njima nalazile su se dobro utvrđene jedinici bugarske i nemačke vojske približno iste brojnosti.

Već avgusta i septembra 1916. srpska vojska našla se na udaru snažne bugarske ofanzive, koja je zaustavljena u bici kod Gorničeva. Posle toga, saveznici su procenili da je došlo vreme za protivnapad. Na taj način oni su želeli da ohrabre ulazak Rumunije u rat na strani sila Antante, od kojeg se mnogo očekivalo, kao i da iskoriste to što je zbog teških borbi na zapadnom frontu (bitka kod Verdena) deo nemačkih jedinica bio povučen sa solunskog ratišta. „Čast” da prva pokrene tu ofanzivu pripala je, naravno, srpskoj vojci.

Saveznici su procenili da je srpska vojska najmotivisanija za borbu, jer su njeni vojnici i oficiri jedva čekali da se vrate u otadžbinu. A taj put išao je preko planine Nidže (danas na granici Grčke i Makedonije) i njenog najvišeg vrha Kajmakčalana (2.525 metara), kao i desetak drugih vrhova, slične visine.

Tako su se stekli uslovi za početak bitke na Kajmakčalanu, koja je trajala osamnaest dana – od 12. do 30. septembra 1916. U novijoj istoriji ratovanja nije zabeleženo da je neka bitka vođena na toj nadmorskoj visini, u surovim prirodnim uslovima i po nepristupačnom terenu, na vrhovima koji ni u miru nisu lako osvojivi. Na vrhu Kajmakčalan (koji se još naziva i Sveti Ilija) Bugari su bili podigli tri linije odbrane, između kojih se nalazila bodljikava žica. Zato su verovali da je on neosvojiv, pa su ovaj svoj bedem prozvali „Borisov grad“. Srbi su ga prozvali „Kapija slobode“ jer ih je tuda vodio put u otadžbinu.

Da osvoje ovaj bedem bili su odabrani Drinska divizija, kao i delovi Dunavske divizije, koji su pripadali Prvoj armiji, pod komandom vojvode Živojina Mišića. Već prvog dana vođene su ogorčene borbe. Jedinice Drinske divizije vrh Kajmakčalan prvi put osvojile su 16. septembra i održali ga i pored nekoliko žestokih bugarskih protivnapada. Vođene su teške borbe, prsa u prsa, a magla i kiša doprinele su da se vojnici, međusobno gotovo nisu raspoznavali. Zato su, po svedočenjima naših vojnika, u desnoj ruci držali bajonet, a levom vojnika do sebe hvatali za glavu. Ako bi osetili da nema šlem (srpska vojska šlemove je dobila na Solunskom frontu) znali bi da je pored njih protivnik...

Bugari su Kajmakčalan žestokom artiljerijskom vatrom zasipali sa  vrhova Kočobelj i Siva stena. Od njih su, tokom borbi stradali i ljudi i životinje, a teška artiljerija obe strane menjala je reljef: „Odatle odemo u pomoć Drinskoj diviziji, na Kajmakčalan. Trebalo je da siđemo u podnožje, prema selu Skočimiru. Baterija mi je izmakla stotinak metara, a bugarska artiljerija bije iz sve snage. Osetih kako me podiže neka sila i tresnu o zemlju....

Bože, da li sam već mrtav. Pipam se. Čini mi se da mi je telo čitavo. Ne usuđujem se da ustanem i pogledam oko sebe. Ipak, podignem se lagano, kad imam šta da vidim: moj konj, sav iskomadan, noga mu otkinuta visi na jednoj grani...“ Ovo kazivanje vojnika Dojčila Gajovića, zabeleženo u knjizi „Solunci govore“ Mihaila Đurića, svedočanstvo je o tim užasima.

Usled teških borbi delovi Drinske divizije bili su gotovo desetkovani, pa je bugarska vojska, 26. septembra, nakratko povratila Kajmakčalan. Sledećeg dana, srpska Prva armija na ovo ratište dovela je poslednje rezerve – delove Sedmog puka i Dobrovoljački odred, pod komandom vojvode Vuka. Glavni udar usledio je 30. septembra ujutro. Prvo je dejstvovala artiljerija, a potom je usledio odlučujući udar pešadije. Nešto posle podneva Kajmakčalan je bio osvojen, a srpska Vrhovna komanda mogla je da izda proglas: „Junaci, zauzeli ste orlovo gnezdo, silnu tvrđavu i svu nadu neprijateljevu, zauzeli ste Kajmakčalan. Vrata za našu milu Srbiju otvorili ste....“

Žrtve su bile ogromne. Srpski gubici iznosili su 4.643 vojnika i oficira. Tu je poginuo i Vojin Popović, slavni vojvoda Vuk. Ogromne žrtve imali su i Bugari, a bilo je i mnogo ranjenih.

Posle osvajanja Kajmakčalana srpska vojska nastavila je napredovanje. Već 1. oktobra osvojen je vrh Kočobelj, a potom i Siva stena. Uskoro je, uz pomoć saveznika pokrenuta i ofanziva u dolini Crne reke, koja je 19. novembra dovela do oslobađanja Bitolja i njegove okoline. Tako je, godinu dana posle proterivanja iz Srbije, deo tadašnje državne teritorije ponovo bio u srpskim rukama. Ipak, dešavanja na ostalim ratištima nisu nam išla u prilog. Na zapadnom frontu vođene su teške borbe, a ulazak Rumunije u rat na strani sila Antante nije doneo očekivane rezultate. Solunskom ratištu saveznici i dalje nisu pridavali potrebni značaj, jer su sumnjali da na ovom delu fronta može biti rešen ishod rata. Zato su doneli odluku da se ofanziva na Solunskom frontu zaustavi. Sve do septembra 1918. nova nije pokrenuta. Na proboj fronta, oslobođenje zemlje i povratak kući srpska vojska morala je da sačeka još dve godine.

I zarobljenik je čovek

Mada su borbe na Kajmakčalanu bile izuzetno surove, srpski vojnici do kraja su sačuvali čovečnost. Prema zarobljenicima je postupano po svim ratnim pravilima, a sačuvana su i brojna svedočanstva koja govore o humanom odnosu prema njima. Tako u knjizi „Solunci govore” Mihailo Đurić navodi kazivanje vojnika Mihaila Žunića: „Naš vojnik je uzjahao svoga konja, a zarobljenog vojnika pustio ispred sebe. No tek što su prošli koju stotinu metara narednik se srušio. Podigao se na kolena, sklopio ruke za molitvu i rekao: ’Ubij me, bratko, molim te, ubij me. Bolestan sam. Izgoreću od neke vatre. Malaksao sam, ne mogu dalje. Prežali jedan metak.’ Nije mogao to da učini naš vojnik. Nije mogao da ubije zarobljenika. Sjahao je, sa teškom mukom podigao zarobljenog narednika u sedlo. On je pešačio. Trebalo je da pređe oko dva i po kilometra do svoje jedinice...”

Predsednik Nikolić na svečanosti odavanja počasti

Svečanost odavanja počasti palim srpskim ratnicima u bici na Kajmakčalanu biće održana u petak, 16. septembra, u 10.00 časova, u okviru Spomen kompleksa na Kajmakčalanu. Počast stradalim vojnicima odaće predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić, uz prisustvo drugih visokih zvaničnika Republike Srbije.

Istog dana, u 13.00 časova, predsednik Nikolić položiće venac na Srpskom vojničkom groblju u Bitolju i odati počast vojnicima stradalim u proboju Solunskog fronta, precizira se u saopštenju ambasade Republike Srbije u Skoplju.