Uzaludnost napora

Moj otac je bio poznati glumac ali, to se manje zna, i veoma cenjeni profesor glume. U stvari, o tome sam slušao samo iz svedočenja njegovih studenata jer sam na očevom času bio samo jednom. Sećam se ogromne energije koju je tada ulagao radeći na nekom sitnom detalju u jednoj sceni, kao i toga da je kasnije, kada sam ga vozio kući, bio potpuno iscrpljen. Kako za sobom nije ostavio bilo kakve beleške, o njegovom metodu malo se zna. Ostali su samo fragmenti predavanja u beleškama studenata. Najobimnije zabeleške mi je posle očeve smrti doneo Srđan Timarov.

Prelistavajući ih naišao sam na jedan zanimljiv odeljak koji se ticao uzaludnosti napora. Otac je, naime, tvrdio kako se najveća dramska napetost crpe baš iz tog stanja u kome se lik nalazi. On pokušava da preduzme nešto što je osuđeno na propast i taj besmisleni napor upravo je ono što izaziva napetost u gledalištu. Ne, dakle, uspeh, nego neuspeh. Ono što je čudno, jeste činjenica da je motiv uzaludnost napora podjednako zastupljen kako u tragediji, tako i u komediji.

Tako, na primer, u Euripidovoj tragediji „Ifigenija u Aulidi” Agamemnon, vođa Grka koji okupiraju Troju, u kriznom trenutku rata, kada grčki brodovi zbog nepogodnog vetra stoje zarobljeni u Aulidi, odlučuje da žrtvuje svoju kći Ifigeniju i tako umilostivi bogove. Tome se suprotstavljaju svi, od njene majke Klitemnestre do Ahileja, koji je Ifigenijin nesuđeni verenik. Kada Ifigenija shvati kako ceo ratni pohod zavisi od nje, odluči da se žrtvuje za slavu Helade. Cela tragika ove drame leži u uzaludnom naporu da se nevina devojka spase. To se neće dogoditi i tako će ovaj siže postati tragedija.

Na drugoj strani, u komediji „Party”, Blejka Edvardsa iz 1968(to je film koji mogu da gledam doživotno), Piter Selers glumi nesrećnog Indijca koji, budući da dolazi iz druge civilizacije, pravi niz nezaustavljivih malera koji potpuno ruše lažni, snobovski milje Holivuda. Geg za gegom predstavljaju u stvari uzaludni napor siromašnog statiste iz Indije da se prilagodi sredini koju ne razume i koja ne razume njega. Sve narasta do prave, urnebesne kataklizme.

Zašto je ovaj motiv toliko važan za postizanje dramske napetosti? Mislim da je uzaludnost napora nešto što nas prati čitavog života i predstavlja jednu od osnovnih tegoba ljudske egzistencije. Jedino što toga nismo svesni. Kada bi bio vidljiv, besmisao ulaganja naših moći u nešto što nema budućnost potpuno bi nas preplavio, obesmislio naše postojanje. Ovako, on je zabašuren u nizovima svakodnevnih radnji i rituala, raznim iluzijama ili religioznim i ostalim ubeđenjima koji nam pružaju privid da je sve u redu, ili da će se na kraju, makar u raju, sve nekako srediti i naš život dobiti potvrdu da je imao smisla.

Sizif je najbolji primer za uzaludnost napora. Alber Kami svoj esej „Mit o Sizifu”, koji predstavlja esenciju njegove filozofije apsurda, počinje rečima: „Samo je jedan doista ozbiljan filozofski problem - samoubistvo. Suditi o tome ima li ili nema smisla živeti znači odgovarati na temeljno filozofsko pitanje”. I on, kao i svi misleći ljudi, postavlja pitanje zašto Sizif gura taj kamen uzbrdo. Odgovori mogu biti razni ali jedno je sigurno – čini to zato što je čovek. „Čovek je jedino stvorenje koje odbija da bude ono što je”, kaže Kami u „Pobunjenom čoveku". Jedino je pitanje da li to odbijanje vodi do uništenja samog sebe ili pobuna otkriva „princip jedne razumne odgovornosti”.

Kako bilo, rvanje sa mogućim apsurdom suština je ljudskog postojanja i temeljni princip svakog dramskog zbivanja. Taj nemogući projekat leži u osnovi svakog umetničkog dela i razlog je za stvaranje. Zato su umetnici po definiciji buntovnici, ponekad anarhisti, često ljudi koji uništavaju sami sebe. Oni pokušavaju da se suprotstave postojećem poretku stvari iako su svesni da ne mogu ništa učiniti da se svet promeni, poboljša, urazumi. Ali oni to čine iznova i iznova, sa tvrdoglavošću i žarom koji je drugim ljudima nerazumljiv.

Ako ništa drugo, ova beleška dokaz je da napor moga oca možda nije bio uzaludan.

Reditelj