Dečji aplauz me dovodi do suza

Miodrag Mića Milovanov (76) već 20 godina je glumac, reditelj, dramaturg i još mnogo toga u beogradskom dečjem pozorištu „Pan teatar”. Najpoznatiju bajku „Pinokio” igrao je, pre nekoliko dana, na otvorenoj sceni pred više od 500 dece i njihovih roditelja na Malom Kalemegdanu. Bilo je to 1178. put da Milovanov na scenu „izvede” „Pinokija”.

Ovo pozorište je samofinansirajuće, osnovala ga je glumica Olivera Viktorović uz podršku našeg sagovornika, opštine Zvezdara i Mesne zajednice Zvezdara koji su doprineli osnivanju i opstanku „Pan teatra”.

Čime se ponosite?

Vernom publikom, decom koja na predstave dovode svoje roditelje. Taj svet sam otkrio posle rada u velikim pozorištima s velikim glumcima za velike ljude, ali ovaj dečji svet mi nudi više radosti. Tu radost mi donose dečji smeh i dečji aplauzi, jer deca su iskrena. Ako im se nešto ne sviđa, oni protestuju. Deca ne reaguju iz kurtoazije, kao odrasli. Zato „Pinokio” tako dugo živi.

Šta Vam je doneo „Pinokio”?

Nagrade na festivalu „Zvezdarište” u Beogradu, pa na dečjem festivalu u Kikindi... Ali, najviše me dirnu nagrade publike, dece. To mi je predivno. Njihov spontan aplauz me dovodi do suza. Sve to me podmlađuje.

Čemu učite decu?

Nizu životnih odnosa, ali ne direktno, kao u školi, već indirektno kroz predstave. Na primer, Erih From je napisao knjigu „Imati ili biti”. Istočna filozofija je biti, a zapadna imati. Kad to, na svoj način, kaže „Pinokio”, deca to razumeju, na najbolji način.

Šta još nudite deci?

Kroz sve priče vrlo su važne i duhovne vežbe. Na primer, njihovi junaci uvek imaju vedar pogled na život, a učimo ih, opet kroz predstave, da moraju da imaju osećaj za lep osmeh koji se prima i koji se daje. Onaj ko to nema mora da vežba...

Koliko ste bili u Beogradskom dramskom pozorištu?

Oko 43 godine. Kao mlad glumac imao sam i po 20 predstava mesečno. Tada je moje pozorište imalo dve scene: „Na Crvenom Krstu” i „Na Terazijama”. Dešavalo se da istog dana igram na obe. Ipak, to mi nikad nije bilo teško.

Ko je na Akademiji bio u vašoj klasi?

Od nas 600 u uži izbor je ušlo 30 i potom nas je ostalo desetoro: Niska Radosavljević Janković umrla je mlada. Umrli su i Zdravka Krstulović, Danilo Čolić, Kolja Jovanović i, nažalost, ove godine, Dragan Nikolić, a još smo u poslu Jelisaveta Seka Sablić, Zlata Jakovljević Lebović, Kole Angelovski, Dragoslav Ilić i moja malenkost.

Koliko ste se voleli?

Veoma. Činjenica da smo baš nas desetoro primljeni na Akademiju toliko nas je zbližila i dala nam za pravo da se ponašamo kao braća i sestre. Divno je bilo studirati glumu, ali biti i ostati glumac. O svima nama očinski su brinuli svi profesori, a posebno naš čuveni bard glume i režije Mata Milošević.

Ko je prvi izašao na scenu?

Kole Angelovski je na drugoj godini dobio ulogu u nekom filmu. Posle njega ja sam na trećoj godini bio prvi Šekspirov Romeo na Jugoslovenskoj televiziji, a Julija je bila Snežana Nikšić.

A potom?

Počeo sam da igram u Savremenom pozorištu. I tu sam „sarađivao” sa Šekspirom. Bilo je to u „Bogojavljenskoj noći” i to sa glumicom koju sam obožavao pre upisa na Akademiju, sa Radmilom Andrić. Taj događaj sam doživeo kao ostvarenje najlepšeg sna.

Ko je tu još bio uz vas?

Jedan od najboljih srpskih glumaca svih vremena Zoran Radmilović. Fantastičan je bio u „Romeu i Juliji“, a potpuno poseban u „Bogojavljenskoj noći”. Zorana Radmilovića publika zna kao Ibija, ali ove dve njegove uloge su neponovljive.

Figurativno rečeno kako doživljavate posao glumca?

Posao glumca vidim kao let noćnog leptira. Kad je sijalica upaljena, leptir se u toku leta preliva u najlepšim bojama, ali kad se sijalica ugasi – leptira više nema. Tako je i sa glumcima, kad se ugase svetla ni njih više „nema”.

Ko vam je još bio poseban glumac?

To je, u pozorištu „Na Crvenom Krstu”, bio Predrag Laković. On je bio predivan glumac u svakom smislu. Voleo sam sa njim da razgovaram o svim svojim ulogama. Bio mi je neka vrsta mentora. Glumica Tanja Lukjanova mu se jednom požalila kako se „sapliće” o jednu rečenicu u nekom tekstu koji je izgovarala u predstavi, a njegov savet joj je bio: „Izbaci tu rečenicu iz teksta”...

Koji film posebno pamtite?

To je „Silom otac”, koji je režirala i scenario napisala Soja Jovanović. Inicijalni tekst je napisao Branislav Nušić, koji je tom pričom uvredio kraljevsku porodicu, pa je zbog toga bio u zatvoru dvadesetak dana.

Da li ste radili i za strance?

Bio sam glumac i u stranim filmovima. Naravno, to su epizodne uloge, ali ima i taj posao određene vrednosti. Tako mi se desilo da sam radio s nekim od filmskih zvezda današnjice. Na primer sa Rejfom Fajnsom u filmu „Koriolan”. Bio sam partner Vanesi Redgrejv i Brajanu Koksu... Radio sam i sa Džesikom Lang u filmu „Tereza Raken”, a imao sam ulogu i u jednom ratnom filmu s Benom Kingslijem, poznatim holivudskim glumcem.

Zašto kažete za sebe da ste i radio-čovek?

Zato što sam na Akademiji imao predmet radio-gluma. Nju nam je predavala Mira Trailović, koja je posle odlaska iz Radio Beograda bila direktor pozorišta „Atelje 212”.

Kakva je to gluma?

Specifična. Ta vrsta glume se uči u praksi koje se nikad nisam odrekao. To radim i sad. U Radio Beogradu to znaju da cene, pa su me 2006. nagradili. Nagrada se zove „Vitomir Bogić” po prvom glumcu koji je progovorio na Radio Beogradu. Zasad, koliko znam, imam oko 400 drama koje sam snimio za Radio Beograd.

Šta vam je na radiju posebno?

Posle smrti Miće Tatića počeo sam da radim „Dobro jutro, deco”. Tako me, svakog jutra, u pet minuta do sedam, već četvrt veka ima na Prvom programu Radio Beograda: „Dobro jutro, deco, budi vas vaš Miodrag Mića Milovanov”. Tu je počelo moje druženje sa decom, jer tu uglavnom čitamo tekstove dečjih pisaca.

Deca se bore za pravdu i dobrotu

Šta vam je najvažnije u radu sa decom?

Njihova želja za pravdom, za dobrotom. Događa mi se da se dete penje na binu da bi ispravilo nepravdu, da kazni onog tamo negativca... Ja pišem adaptaciju bajki. Crvenkapu radim na svoj način, ali osnova priče ostaje ista. Sva deca u sali sigurno znaju da vuk pojede baku, pa Crvenkapu. Međutim, oni se iz petnih žila trude da to isprave, pa kad dođe do te scene, upozoravaju baku i Crvenkapu: „Pazi tu je vuk, stani...” Ta njihova želja za pravdom i dobrotom je ogromna.