Budući lekar, heroj nebeskih visina

Kosovska Mitrovica – Apsolvent Medicinskog fakulteta Prištinskog univerziteta sa privremenim sedištem u severnoj Kosovskoj Mitrovici Milan Anušić (26) nije mogao ni da pretpostavi da će mu put od Ugande, preko Adis Abebe, do Beča, biti jedan od onih gde o koncu visi nečiji život.

Znanje stečeno na fakultetu, na kojem će uskoro dobiti zvanje lekara opšte prakse, volontersko iskustvo u Švajcarskoj i u Istočnoj Africi, ali i njegova spremnost i hrabrost da se uhvati ukoštac sa sekundama koje su nekome nova budućnost, pomogli su mu da spase život ženi u avionu, na deset hiljada metara iznad zemlje.

Izgubio je papirić na kojem je zahvalna porodica napisala podatke spasene žene, ali su ga pronašli iz menadžmenta aviokompanije „Etiopijan erlajnz” i mejlom mu poslali zahvalnicu.

– Već sam počeo da zaboravljam na događaj koji samo bujna mašta može da inscenira, kad sam, prelistavajući elektronsku poštu, ugledao zahvalnicu aviokompanije kojom sam se vozio do Beča. Obradovao sam se i osetio veoma ponosnim – rekao je za „Politiku” budući lekar, naglašavajući da je žena spasena zahvaljujući „sjajnom timskom radu, ali i energičnosti i entuzijazmu posade koja je bila dobro obučena i uspešno je izvršavala instrukcije koje sam im davao”.

Sa Milanom, herojem nebeskih visina, rodom iz Herceg Novog, momkom koji se, u ono malo vremena što ostane od knjige i ispita, bavi i ekstremnim sportovima, ronjenjem i padobranstvom, nismo se videli. Nakratko smo razgovarali telefonom, a komunikaciju smo nastavili preko elektronske pošte.

Opisao nam je do detalja kako se odvijala drama u avionu, gde je, iščekujući večeru, iz repa aviona začuo paničan poziv: „Doktor! Brzo, treba nam doktor!”

– Zatekao sam osobu na nosilima, bez opipljivog pulsa i disanja. Saznao sam da je maločas prestala da diše. To mi je ulilo nadu u uspešnu reanimaciju, a poznato je da su u medicini minuti luksuz. Uključila se i posada aviona, čiju su članovi bili stručno obučeni, a koji su bez pogovora slušali moje instrukcije. Uz neprekidnu masažu srca, nastojali smo da istovremeno obezbedimo i prohodnost disajnih puteva. Ne znam koliko je to trajalo. Za mene večnost. Sreća je pogledala i nju i nas, uspostavila se srčana reakcija, ali sa iregularnim disanjem, sa niskim vrednostima kiseonika – seća se leta dugog šest sati student medicine u Kosovskoj Mitrovici, koji se borio s nedaćama i okolnostima, na visini za koju je do tada mislio da je uspeo da je savlada baveći se padobranstvom.

– Zatražio sam bocu s kiseonikom, ali niko nije imao iskustva sa tim modelom boce, a bilo je vrlo rizično da se diraju ventili na deset hiljada metara. Ipak, uspešno smo povezali sistem i, uz oksigenoterapiju i neprestano motrenje na vitalne funkcije, pacijentkinju doveli u stabilno stanje. Uspeli smo – kazuje mladić, koji je po izlasku iz aviona izgubio papirić koji mu je dala porodica žene, na kojem su bili ime i prezime, adresa, broj telefona. – Posle svega, nisam znao ni gde mi je pasoš, a ne broj telefona – kaže.

Najveća zahvalnica bili su mu „otkucaji srca žene i zahvalna lica porodice”.

Momak koji kaže da „gde god da ide, nosi duh Herceg Novog u sebi” ne propušta da istakne i da Kosovsku Mitrovicu doživljava onako kako je „opisao profesor Mujović: „Ako sve univerzitetske gradove posmatrate kao organizam, Kosovska Mitrovica bila bi duša tog organizma”.

Kazuje ovaj momak da je „mnogo znanja i mnoge veštine stekao na Medicinskom fakultetu, zahvaljujući profesorima i nastavnom kadru, koji neštedimice daju sebe”.

– Sa znanjem koje sam stekao na fakultetu, obišao sam mnoga mesta pohađajući letnju praksu. Najviše vremena proveo sam u Zolfingemskoj bolnici, a kako su mi roditelji, lekari, svojevremeno radili u Ugandi, stigao sam i ja u Istočnu Afriku. Bila je to ljubav na prvi pogled – odgovara Milan Anušić, koji je volonterski u Ugandi bio tri puta i ostajao po tri meseca, a uskoro ponovo planira odlazak.

Radio je u klinici Mulago, na odeljenjima ginekologije i akušerstva i ortopedije, a stekao je „neprocenjivo iskustvo, radeći dan i noć”. Sreo se sa „predivnim licem medicine, ali i njenim noćnim morama”.

Krajem oktobra dolazi u Kosovsku Mitrovicu, gde je stekao mnoge prijatelje, doživeo predivne trenutke, a do tada će u Herceg Novom, s roditeljima, bratom i sestrom, takođe budućim lekarima, „puniti jedra vetrom, ka novim izazovima”.

Kako kaže, život spasen „na rogu Afrike”, „morao je da spasi” jer se nedavno, pošto je izgubio prijatelja koji nije uspeo da izroni sa 30 metara dubine, a „ja nisam bio tu”, zarekao da će se za svaki život boriti do poslednjeg atoma snage.