Ide Mile

Dodik odlazi kod Vladimira Putina tri dana pre zakazanog referenduma. Sasvim je moguće da se radi o pukoj slučajnosti, iako se čini da srpske vlasti nisu oduševljene ovakvim poklonjenjem. Funkcioner SNS-a Milovan Drecun smatra da bi Mile morao da posluša Beograd, koji se protivi javnom plebiscitu, a ne Moskvu koja ga odobrava, a možda i podstiče.

Takav odnos otpora i podrške mogao bi da bude značajan signal u odnosima zvanične Srbije i Rusije, možda čak i indikator zahlađenja prividno srdačnih odnosa. Ionako se smatra da naglašeno rusofilstvo u vrhu reprezentativne vlasti ima samo emotivni i folklorni, a sasvim minoran politički značaj.

Pretpostavka da je značajan deo glasačkog tela SNS-a sklon da podrži putinizaciju Srbije, nema validnu istraživačku potvrdu.

Inače se referendum smatra najdemokratskijom formom donošenja neke važne odluke. Što se forme tiče, to bi moglo da bude tačno. Ali, demokratski procesi se ne određuju kategoričkim izborom između dve diktirane mogućnosti, već imaju beskonačno mnogo nijansi, i ne mogu se valjano rasplesti bez delikatnih evolutivnih kretanja.

Izgleda da je Vučić u više navrata pokušao da odvrati Dodika od referendumske ideje. Bio je uveren u snagu svog uticaja, jer je takav pokušaj jednom bio uspešan.

Ali, sada verovatno ne. Moguće je da srpski premijer pokušava da problem reši kombinacijom različitih stavova: javnog i ličnog. Dakle, ima mišljenja da je on javno protiv avanture ovog štićenika svih vlasti u Srbiji, a lično je, makar prećutno, podržao njegovu nameru.

Navedena verzija ima podršku zvaničnog Sarajeva, odakle se govori o interesu Vučića da pomoću zvaničnog nepristajanja na referendum čuva svoju reputaciju kod evropskih i američkih zvaničnika.

Moguće je da je na kraju preganjanja sa Dodikom Vučić rekao: „Nemaš našu podršku, a ti idi pa radi šta hoćeš!” I Mile je otišao, ipak ne verujući da je potpuno uskraćen za bilo kakav beogradski vetar u leđa.

Ima mišljenja da će izjašnjavanje, zakazano za 25. septembar, donekle pojačati tenzije u BiH, pa i na Balkanu. Te su strepnje potencirane najavljenim izjašnjavanjem Ustavnog suda Bosne i Hercegovine o istoj stvari. Dakle, je li ustavno izvesti narod na glasanje ili nije.

Upravo je takva dilema nejasna, taman kao i pitanje o danu državnosti. Na sreću, nema naznaka da bi ovi događaji mogli da pomere inače stalnu krizu ka granicama visokog rizika.

U Srbiji nema dovoljno dobrog objašnjenja gde su u svemu ovome interesi Rusije? Da li u pokušaju da se Beogradu signalizira moguć model odnosa sa starijom moćnom sestrom, ako se u atmosferi hlađenja uopšte može govoriti o mitskoj varijanti bliskosti.

Ili, naprosto, velika sila poput Rusije želi uporište u srcu Balkana, videći u tome svoje, a ne Dodikove interese. Ili je to nemušta kombinacija ove dve ideje, uz još neke dodatke.

Svoju dinamičnu karijeru Dodik nastavlja da gradi na granicama mogućeg, pri čemu zalazi i u oblasti izvan političke realnosti. U stvari, izgleda da on svoje rizične poduhvate poistovećuje sa interesima Republike Srpske.

Naravno da važi i obrnuto. I u sukobu je i u skladu samo sa onima koji to njegovo uverenje održavaju kao stvarnost.

Nekada je bio pristalica pa protivnik Miloševića, nerazdvojni prijatelj Tadića, od koga se bukvalno nije razdvajao. I pružio mu je podršku pred izbore koje je ovaj diletantski izgubio. Naravno da je Dodik (u interesu naroda) odmah podržao Nikolića, sastao se s njim, a zatim i Vučića, i prevashodno njega, kad se videlo gde je monopol vlasti u Srbiji.

Dodik je neizbežni politički fenomen Srbije, zaštitno lice svakog TV dnevnika, čovek koji se ne može izbeći. To se može pojmiti u sferi nacionalne simbolike i virtuelne unije naroda s obe strane Drine.

Ali on je i političko biće koje vapi za svakodnevnom pažnjom i podrškom. Vučić je davao oprezne izjave, Beograd podržava i voli Republiku Srpsku, ali se zalaže za integritet Bosne i Hercegovine. Ovo drugo nije godilo Dodikovom uhu, koji je tvrdio da naprosto nije prirodno da ta država postoji, jer inače ne funkcioniše.

Njegova opozicija u Srpskoj smatra da je čovek konflikta, s puterom na glavi i bogatstvom koje nije moguće razumno objasniti, pa su pre nekoliko meseci organizovani miting i kontramiting u Banjaluci, koji su bili proglašeni susretom visokog rizika. Ipak, međusrpski sukob je nekako izbegnut.

Na tom mitingu Mile je otpevao pesmu Mitra Mirića „Ne može nam niko ništa”, a zbog vokalnih kvaliteta dogurao je i do predsednika trubačkog festivala u Guči. Kad mu vreme i obaveze dozvole, on prelazi Drinu i odlazi u Srpsku da se igra sa unucima.