Ponos na svoju hrabrost

Svake godine beogradska Parada ponosa izaziva sve manje problema i otpora. Sve je manje pretnji nasiljem, uočljivo je manje javnog govora mržnje popularnih ličnosti, političkih i verskih lidera. Manje je nerazumevanja, osude, iracionalnog straha. Brakovi se sklapaju i deca rađaju u Srbiji po istoj stopi u godinama kada je parada bila zabranjivana kao i u godinama kada je održavana, pa je teško argumentima „zaštite porodice” osuđivati Paradu da je ugrožava.

Reklo bi se, kada postoji volja, traži se i nađe način, a kada nema volje – onda se nađe izgovor. Već treću godinu zaredom Vlada Republike Srbije pokazuje visok nivo spremnosti da nađe način da obezbedi građanima drugačije seksualne orijentacije i rodnog identiteta pravo na slobodu okupljanja. Jedan od tih efikasnih načina je pacifikacija najmilitantnijih i najnasilnijih grupa i pojedinaca, što se očigledno dešava pre samog javnog događanja Parade. Neko bi možda mogao da primeti da država ima pozitivnu obavezu da preduzme sve razumne i odgovarajuće mere kako bi se omogućilo mirno okupljanje bez straha od fizičkog nasilja za učesnike; dakle skeptici bi rekli da se u stvari i nije uradilo ništa posebno. Ipak, neke ranije vlasti nisu znale ili mogle, a možda nisu razumele ili smele da urade baš to, što je „samo” jedna od dužnosti države. I u tome je razlika između ove i ranijih godina zabrana Parade. Kada je taj deo posla obavljen, policiji je bilo mnogo lakše da obavi svoje, dakle da na samom događaju neposredno zaštiti organizatore i učesnike mirnog okupljanja, ali i publiku, radoznale posmatrače, slučajne prolaznike, predstavnike medija, građane koji šetaju kućne ljubimce ili se vraćaju s pijace, od svih lica ili grupe (uključujući i kontrademonstrante) koji na bilo koji način pokušavaju da ometaju ili spreče skup, ugroze privatnu i gradsku pokretnu i nepokretnu imovinu. Da, bilo je i ove godine onih koji protestuju protiv održavanja Parade jer i pravo na kontrademonstracije postoji samo ako se time ne zahteva onemogućavanje ili zabrana prava onih prvih ili bilo kojih drugih da demonstriraju, ili da uopšte postoje.

Bilo je, naravno, i onih koji su gunđali što je saobraćaj prekinut u centralnim gradskim ulicama. I oni polako uče i navikavaju se da je Parada ponosa – baš kao i gradski maratoni i trke, rolerijade, pešačke subote, crkvene procesije, sindikalni protesti i štrajkovi, umetničke manifestacije, proslave sportskih pobeda – samo jedno od okupljanja na javnim prostorima. I to, legitimno okupljanje, jer odavno je poznato i priznato da je korišćenje javnog prostora za Paradu legitimno, kao i za bilo koju drugu pomenutu svrhu. Važno je iznova ponoviti da se u suštini ne traže nikakva ,,posebna prava”, već samo izjednačavanje LGBT osoba sa ostalim članovima društva u pogledu uživanja prava i sloboda koje su svima zagarantovane, npr. pravo na slobodu javnog okupljanja.

Na društvenim mrežama je bilo i negativnih reakcija na termin „ponos”, najkraće sažetih u sloganu, „lud se ponosi onoga čega se pametan stidi”. Da, stvarno, a zašto je to Parada ponosa i na šta se taj ponos odnosi? Aktivistički pokret za prava seksualnih manjina u celom svetu je usvojio neke slogane, simbole i datume. Termin „ponos” globalno se koristi da konkretno označi nepristajanje LGBT ljudi da se njihova seksualnost predstavlja kao razlog za njihovu životnu sramotu ili socijalni hendikep, ili sramotu njihovih porodica, još manje je razlog da budu prinuđeni da svoj život drže u tajnosti, u strahu od nasilja, progona, osude i profesionalnog onemogućavanja. Ponos se tu pre svega odnosi na ponos na svoju hrabrost, svoj aktivizam, hrabrost u borbi za svoja prava, kao i prkosni odgovor na omalovažavanje od strane homofobične sredine. To, dakle, nije ponos zbog seksualne orijentacije kao takve – ona je kao urođena, stečena bez zasluga i namera, varira od osobe do osobe i kao takva, nema nikakvu apriori negativnu ili pozitivnu vrednost.

Parada je okupljanje koje ima pre svega politički značaj, odnosno značaj u smislu podrške ljudskim pravima manjine koja je diskriminisana. Parada ne postoji, niti se organizuje radi iskazivanja/pokazivanja nečije seksualne orijentacije kao takve, već zbog toga da bi se pokazalo da je ta seksualna orijentacija osnov za još uvek postojeći visok stepen nasilja i diskriminacije u društvu prema LGBT populaciji, što jeste javna stvar. Ta manifestacija je deo borbe za ravnopravnost LGBT populacije. Njom se između ostalog ukazuje i da prava manjina nisu u suprotnosti sa pravima većina i da njihova zaštita ni na koji način ne znači umanjivanje prava većine. Naprotiv, poštovanje manjinskih prava doprinosi povećanju kvaliteta poštovanja ljudskih prava svih, dakle i većine, pa je to način da celo društvo napreduje i bude na dobitku.

Konačno, kada parade ponosa postanu redovna praksa, što se u Srbiji upravo dešava, i oni koji smatraju da seksualna orijentacija nije ljudsko pravo imaju ponovljenu priliku da nauče da ljudsko dostojanstvo jeste ljudsko pravo (čl. 23 Ustava). Štaviše, da je ljudsko dostojanstvo ključna reč Parade a ne seksualna orijentacija i da je ono neprikosnoveno, da su svi dužni da ga poštuju i štite, kao i da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom.

*Naučna savetnica Instituta društvenih nauka