U „Piksaru” pravimo crtaće sa srcem

Antoni Kristov 30 godina se bavi filmskom animacijom u SAD, a poslednjih 16 je u „Piksaru”, studiju koji je 1986. osnovao Stiv Džobs i 2006. ga prodao čuvenom holivudskom studiju „Volt Dizni”. Učesnicima konferencije „Vokst dani u Beogradu” (VoxxedDays Belgrade) ove sedmice je dočarao kako izgleda okruženje u kom nastaju najnagrađivaniji animirani filmovi današnjice.

Studio je osvojio 16 Oskara, sedam „Zlatih globusa” i 11 „Gremija”. Većina od 17 filmova je bila nominovana za Oskara za najbolji animirani film, a osam ga je dobilo, uključujući crtaće: „U potrazi za Nemom”, „Priču o igračkama 2” i „U mojoj glavi”…

Dobio ga je i „Voli”, film o robotu koji posle ekološke katastrofe čisti opustošenu planetu i zaljubljuje se u devojku-robota Iv s druge planete. Kristov je bio umetnički direktor „Nema” i „Volija”, dizajner likova i ambijenta u „Automobilima”, a trenutno radi na drugom nastavku „Neviđenih”.

Sebe predstavlja kao dirigenta orkestra koji od mnoštva ideja treba da napravi koherentan zvuk. Deviza mu glasi: okruži se boljima od sebe, jer ako upadneš u komfor to je znak da brod počinje da tone.

Tema predavanja je bila kako se u korporativnom okruženju zamagljivanjem granice između igre i posla podstiče kreativnost. Zaposlenima u „Piksaru” na raspolaganju su danas uobičajene blagodeti za tehnološke kompanije: olimpijski bazeni, teretane, tereni za košarku, odbojku na pesku i druge sportove.

Međutim, radni prostor je daleko od uobičajenog jer svako može da ga uredi kako želi. Kristov, poreklom Bugarin, šali se da su Marks i Engels verovatno tako zamišljali radnički raj. Na ekranu je pokazao fotografije ekscentričnih kancelarija, koje nažalost nije imao dozvolu da nam ustupi za objavu.

Neko je poželeo da umesto u plafon gleda u lišće prašume kroz koje prodiru zraci sunca, a neko drugi ima kućicu s prozorom koji je zapravo TV ekran sa slikom i tonom morskih talasa. Jedan dizajner likova, čovek u ozbiljnim godinama, na policama oko sebe ima toliko igračaka da kada se seli mora da unajmi ličnog organizatora. Nema ograničenja ni da se iznad radnog stola okači ogromna puška ili da se sa strane naslone bicikli. Videli smo i tajne odaje skrivene iza paravana u obliku police s knjigama. On se pomera pritiskom na skriveno dugme i otvara put do prostora sa uživanje sa barom i ogromnim krevetom.

U prostranom kompleksu ima mesta i za bine na otvorenom na kojima se izvode okršaji bendova, jer mnogi su strastveni bubnjari ili gitaristi. Zaposlenima je na raspolaganju interni univerzitet, na kom mogu da se dodatno obrazuju u raznim oblastima shodno interesovanjima.

Da li je to način da ih kompanija zarobi i da nemaju ni vremena ni potrebe za društvenim životom napolju? Kristov tvrdi da to nije tako. Sve je u funkciji kreativnosti, pa tako i klizno radno vreme.

– Kad ja dolazim na posao, neko drugi odlazi. Velike ideje ne dolaze po vremenskom rasporedu. Jedno je biti efikasan. Biti inspirisan je nešto sasvim drugo – smatra umetnički direktor „Piksara”.

On lično nema specijalno uređenu kancelariju, ne skuplja igračke i šali se da nema „kul” hobije jer je Bugarin. Voli da jedri i s ponosom pokazuje fotografiju svog broda. Inspirišu ga ljudi koji su bolji od njega. – Jurim ih i trudim se da budem vredan njihovog društva. Postoji taj pritisak da se bude izuzetan – priznaje.

Na pitanje šta je pečat „Piksara” odgovara: – Uvek je bilo isto: srce. Da film zabavi, ali da ima srce. Mi ne pravimo sjajne priče. Mi pričamo obične priče, ali na sjajan način.

Džobsova ljubavnica

U „Piksaru” se šale da je ova kompanija bila Džobsova ljubavnica, a „Epl” njegova supruga. Kristov je rekao da je više puta sreo Džobsa i da nije odavao utisak teškog i zahtevnog čoveka, kako su ga mnogi predstavljali.

– Džobs je bio blag prema nama. Njegov talenat je bio u tome što je znao da se okruži pravim ljudima i da ih inspiriše da budu još bolji. Znao je da bude opsednut detaljima, ali nije nastojao da sve drži pod kontrolom – rekao je Kristov.

Za sve uzraste

Suočen sa brojnim obožavaocima filma „Voli”, koji ovaj film dižu stepenicu iznad svih ostalih, gost iz Kalifornije je napomenuo da se često pogrešno tumači:

– Neki kažu da ima ekološku poruku. Ne, to je film o usamljenosti, o potrebi za prijateljstvom. Uništena priroda je samo pozadina. Govori o nekom ko očajnički traži društvo i nalazi nekoga ko je potpuno neprikladan i vidi se da i to ponekad funkcioniše. „Voli” je kao i mnogi drugi „Piksarovi” naslovi osvojio sve uzraste.

– Jednom mi je komšija, čovek u šezdesetim godinama, rekao da mu je majka preporučila da obavezno pogleda „Do neba” (Up). Ukapirao sam da ona sigurno ima osamdeset godina i to mi je potvrdilo da radimo pravu stvar. Ne pravimo filmove za određeni uzrast, obrazovni nivo ili ljubitelje ovoga ili onoga. Zato je važna slojevita priča na mnogo nivoa. Svako pronađe nešto i to je naš cilj. I da zaradimo novac naravno. To nisu kontradiktorni ciljevi – iskren je Kristov.