У „Пиксару” правимо цртаће са срцем

Антони Кристов 30 година се бави филмском анимацијом у САД, а последњих 16 је у „Пиксару”, студију који је 1986. основао Стив Џобс и 2006. га продао чувеном холивудском студију „Волт Дизни”. Учесницима конференције „Вокст дани у Београду” (VoxxedDays Belgrade) ове седмице је дочарао како изгледа окружење у ком настају најнаграђиванији анимирани филмови данашњице.

Студио је освојио 16 Оскара, седам „Златих глобуса” и 11 „Гремија”. Већина од 17 филмова је била номинована за Оскара за најбољи анимирани филм, а осам га је добило, укључујући цртаће: „У потрази за Немом”, „Причу о играчкама 2” и „У мојој глави”…

Добио га је и „Воли”, филм о роботу који после еколошке катастрофе чисти опустошену планету и заљубљује се у девојку-робота Ив с друге планете. Кристов је био уметнички директор „Нема” и „Волија”, дизајнер ликова и амбијента у „Аутомобилима”, а тренутно ради на другом наставку „Невиђених”.

Себе представља као диригента оркестра који од мноштва идеја треба да направи кохерентан звук. Девиза му гласи: окружи се бољима од себе, јер ако упаднеш у комфор то је знак да брод почиње да тоне.

Тема предавања је била како се у корпоративном окружењу замагљивањем границе између игре и посла подстиче креативност. Запосленима у „Пиксару” на располагању су данас уобичајене благодети за технолошке компаније: олимпијски базени, теретане, терени за кошарку, одбојку на песку и друге спортове.

Међутим, радни простор је далеко од уобичајеног јер свако може да га уреди како жели. Кристов, пореклом Бугарин, шали се да су Маркс и Енгелс вероватно тако замишљали раднички рај. На екрану је показао фотографије ексцентричних канцеларија, које нажалост није имао дозволу да нам уступи за објаву.

Неко је пожелео да уместо у плафон гледа у лишће прашуме кроз које продиру зраци сунца, а неко други има кућицу с прозором који је заправо ТВ екран са сликом и тоном морских таласа. Један дизајнер ликова, човек у озбиљним годинама, на полицама око себе има толико играчака да када се сели мора да унајми личног организатора. Нема ограничења ни да се изнад радног стола окачи огромна пушка или да се са стране наслоне бицикли. Видели смо и тајне одаје скривене иза паравана у облику полице с књигама. Он се помера притиском на скривено дугме и отвара пут до простора са уживање са баром и огромним креветом.

У пространом комплексу има места и за бине на отвореном на којима се изводе окршаји бендова, јер многи су страствени бубњари или гитаристи. Запосленима је на располагању интерни универзитет, на ком могу да се додатно образују у разним областима сходно интересовањима.

Да ли је то начин да их компанија зароби и да немају ни времена ни потребе за друштвеним животом напољу? Кристов тврди да то није тако. Све је у функцији креативности, па тако и клизно радно време.

– Кад ја долазим на посао, неко други одлази. Велике идеје не долазе по временском распореду. Једно је бити ефикасан. Бити инспирисан је нешто сасвим друго – сматра уметнички директор „Пиксара”.

Он лично нема специјално уређену канцеларију, не скупља играчке и шали се да нема „кул” хобије јер је Бугарин. Воли да једри и с поносом показује фотографију свог брода. Инспиришу га људи који су бољи од њега. – Јурим их и трудим се да будем вредан њиховог друштва. Постоји тај притисак да се буде изузетан – признаје.

На питање шта је печат „Пиксара” одговара: – Увек је било исто: срце. Да филм забави, али да има срце. Ми не правимо сјајне приче. Ми причамо обичне приче, али на сјајан начин.

Џобсова љубавница

У „Пиксару” се шале да је ова компанија била Џобсова љубавница, а „Епл” његова супруга. Кристов је рекао да је више пута срео Џобса и да није одавао утисак тешког и захтевног човека, како су га многи представљали.

– Џобс је био благ према нама. Његов таленат је био у томе што је знао да се окружи правим људима и да их инспирише да буду још бољи. Знао је да буде опседнут детаљима, али није настојао да све држи под контролом – рекао је Кристов.

За све узрасте

Суочен са бројним обожаваоцима филма „Воли”, који овај филм дижу степеницу изнад свих осталих, гост из Калифорније је напоменуо да се често погрешно тумачи:

– Неки кажу да има еколошку поруку. Не, то је филм о усамљености, о потреби за пријатељством. Уништена природа је само позадина. Говори о неком ко очајнички тражи друштво и налази некога ко је потпуно неприкладан и види се да и то понекад функционише. „Воли” је као и многи други „Пиксарови” наслови освојио све узрасте.

– Једном ми је комшија, човек у шездесетим годинама, рекао да му је мајка препоручила да обавезно погледа „До неба” (Up). Укапирао сам да она сигурно има осамдесет година и то ми је потврдило да радимо праву ствар. Не правимо филмове за одређени узраст, образовни ниво или љубитеље овога или онога. Зато је важна слојевита прича на много нивоа. Свако пронађе нешто и то је наш циљ. И да зарадимо новац наравно. То нису контрадикторни циљеви – искрен је Кристов.