Za srpsku vodu – srpska medicina

Draga gospodo, mi smo 70 odsto voda, a ministru finansija Dušanu Vujoviću moram da kažem da će Evropska unija, kad otvorimo Poglavlje 27, od nas zahtevati da u zaštitu i popravljanje kvaliteta pijaće vode uložimo 10 milijardi evra. Ovim rečima dr Milan Dimkić, direktor Instituta „Jaroslav Černi”, prošlog juna je u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti počeo svoje izlaganje o stanju naših voda. O tome kako upravljamo ovim elementom od kojeg je sazdan svet i šta nam valja činiti da bismo imali više pijaće vode i bolju vodu, tamo gde je nemamo, ponovo je bilo reči u hramu srpske nauke, na nedavno održanom dvodnevnom međunarodnom skupu.

Tada je bilo reči i o nacrtu Strategije upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije u periodu 2016–2034. godina, koja je prošla javnu raspravu, ali zbog promene vlade mora da prođe međuministarsko usaglašavanje.

– Stabilnost, mir i opstanak država i ove planete počivaju na vodi, hrani i energiji – ukazuje na početku razgovora za „Politiku” profesor Dimkić, u svetu priznati stručnjak za vode. – Dostupnost vode po stanovniku u svetu u prethodnih 50– 60 godina dramatično je opadala. Zbog vode se već ratuje.

Sagovornik raspršuje mnoge iluzije. Srbija nije prebogata vodama, niti voda može biti jeftina kao do sada.

– Sa oko 6.000 dolara bruto domaćeg proizvoda po stanovniku, Srbija ima prosečnu dostupnost vodi – ukazuje Dimkić. – Ali, naša voda je većinom protočna, potiče s teritorija drugih država, a samo osam odsto nastaje na našoj teritoriji.

Dimkić tvrdi da su sedamdesete godine prošlog veka za našu vodoprivredu bile zlatno doba. Prethodilo mu je više od dve decenije sistematskog ulaganja i izgradnje, kada su stasali naši stručnjaci i u svetu čuvena specijalizovana građevinska preduzeća: „Energoprojekt”, „Ivan Milutinović”, „Hidrotehnika”, „Hidrogradnja”... Politička i ekonomska kriza bivše zajedničke države i sve nesreće koje su potom došle s njenim nestajanjem, uključujući i nakaradnu tranziciju, „zamutile su” naše vode.

– Već trideset godina Srbija nedovoljno ulaže u vodoprivredu – upozorava Dimkić. – Sadašnja godišnja ulaganja su između 50 i 100 miliona evra, a potrebe su višestruko veće. Do 1985. prosečna cena vode za piće u Srbiji bila je blizu ekonomske, a od tada opada. Od 2001. naovamo dostigla je 40 odsto ekonomske cene, neophodne da pokrije održavanje i nova ulaganja. Sadašnja prosečna cena je 0,62 evra po kubiku, kolika je u Beogradu. Kad bismo imali realnu cenu od 1,4 evra, mesečni račun za vodu četvoročlane porodice iznosio bi oko 2.000 dinara. Ali, do toga treba doći postepenim podizanjem cene u periodu od više godina, kako je predviđeno Strategijom.

Posledice su poznate i veoma neprijatne.

– Trećina vodovodske vode u Vojvodini je, najblaže rečeno, problematična, jer sadrži organske materije i metale, uključujući i arsen – kaže Dimkić. – Vodovodi u donjem slivu Velike Morave bore se s nitratima. Južna Srbija i Šumadija često pate od nestašica.

U održavanje postojećih vodovoda, kanala za navodnjavanje i odvodnjavanje, zaštitu voda od zagađivača, odbranu od poplava u proteklih tridesetak godina malo se ulagalo. Još manje u izgradnju novog. Nemarni smo prema rekama, iz kojih se voda nekad pila kao s izvora. U neke od njih danas čovek ni nožni palac ne poželi da umoči.

– Posledice su pogubne za male vodotoke, kao što su, na primer, Lepenica i Borska reka. Problema ima i na sve tri Morave, a u Vojvodini na kanalu koji protiče kroz Vrbas, Kulu, Crvenku...

Neki gradovi imaju uređaje za prečišćavanje voda, ali samo polovina kako-tako radi, jer je njihov rad preskup za sadašnje cene vode i kanalizacije. Otpadne vode ugrožavaju i neke akumulacije, kao što je veštačko jezero Ćelije, iz kojeg se snabdeva Kruševac. Za zaštitu voda od zagađivača Srbiji treba pet milijardi evra.

– Za početak lečenja naših voda i vodovoda, već je prošlo dvanaest sati – upozorava Dimkić.

U budućoj Strategiji upravljanja vodama sve piše. U njoj je kompletna dijagnoza srpskih voda, neophodna terapija, kojim redosledom treba primenjivati određenu medicinu, koliko sve to košta i kako doći do potrebnih para.

– Hitno mora da se obezbedi zdrava voda za trećinu stanovnika u našoj severnoj pokrajini, kao i za žitelje gradova u donjem toku Velike Morave – ukazuje Dimkić. – Istovremeno, mora se obezbediti dovoljno vode za naselja čiji vodovodi leti presušuju. Zato treba završiti započete akumulacije. Ceo posao poboljšanja vodosnabdevanja koštao bi oko dve milijarde evra. Još milijardu evra potrebno je za zaštitu od poplava i izgradnju sistema za navodnjavanje.

Pitanje svih pitanja glasi – kako doći do neophodnog novca?

Dimkić smatra da je neizbežno postepeno povećavati cenu vode, srazmerno povećanju primanja stanovništva, uz istovremeno smanjivanje gubitaka u vodovodnoj mreži. Predlaže se i da se vrati Fond za vode. Računa se na učešće lokalnih samouprava, javno-privatno partnerstvo i podršku države u raznim vidovima. Pre svega, u pripremi projekata kojima bismo se kandidovali za dobijanje bespovratnih sredstava iz fondova Evropske unije, koja je do sada već finansirala nekoliko poduhvata.

– Svaka pomoć će biti dragocena, ali bi najbolje bilo da gradimo sopstvenim novcem, znanjem i umećem. Da posao poveravamo domaćim preduzećima, koja bi zapošljavala naše ljude, kako bi sticali iskustvo neophodno za nastupanje na stranim tržištima – ubeđen je Dimkić.

Najmanje se može računati na dodatno zaduživanje već visoko zadužene zemlje.

Voda najlošija u Banatu

Prema podacima Instituta za javno zdravlje „Batut”, oko 44 odsto od 155 kontrolisanih vodovoda ne obezbeđuje hemijski i mikrobiološki ispravnu vodu za piće. Voda iz vodovoda u vojvođanskim okruzima sadrži arsen, huminske supstance, gvožđe, amonijak, mangan, nitrite i nitrate, dok vodovodi u Šumadijskom okrugu u dolini Morave sadrže veće koncentracije nitrata. U Vojvodini je ispravno samo sedam od 42 vodovoda, a u Centralnoj Srbiji 80 od 113 kontrolisanih.

Najgore je u Srednjobanatskom okrugu, gde je voda 96,4 odsto fizičko-hemijski neispravna. Sledi Severnobanatski okrug, gde je voda neispravna u 84 odsto slučajeva.