Dečji buvljak usred Ljubljane

Od našeg stalnog dopisnika
Ljubljana, marta – U slovenačkoj prestonici svake treće nedelje u mesecu pruža se šansa roditeljima iz srednjih i nižih socijalnih slojeva da potomstvu kupe odeću i obuću koja je mnogo jeftinija i dostupnija od one u velikim tržnim centrima koji niču oko Ljubljane kao pečurke posle kiše. Reč je o buvljem sajmu upriličenom na nedeljom inače praznoj pijaci Šiška u širem centru Ljubljane. Artikli su isključivo polovna odeća i obuća mališana, za sve uzraste, od novorođenčadi do starijih tinejdžera, kao i igračke i knjige.

Ukratko, roditelji i deca na tom jedinstvenom mestu mogu da prodaju stvari koje im više nisu potrebne ili su ih potomci prerasli, uključujući rolere, dečja kolica, stolice za hranjenje... Ideju o dečjem buvljaku je pre 10 godina iz Holandije donela Živa Batelinos, koja je ovaj oblik robne razmene videla prilikom posete sestri. Gospođa Batelinos je po povratku kući zasukala rukave i sama organizovala dva sajma na kojima je bilo moguće rešiti se „pinklica” koje nekome više ne trebaju. U zamenu za nepotrebnu starudiju, na susednim tezgama je bilo moguće jeftino kupiti nove nasušne potrepštine, a pošto se pokazalo da je interesovanje „klijenata” prilično, Živa Batelinos je shvatila da to prevazilazi njene ambicije i odlučila da se poveže sa organizacijom „Sezam” kojoj je prepustila dalju organizaciju.

Ljubljansko udruženje dece i roditelja „Sezam” oberučke je prihvatilo ideju i plan, a, budući da u slovenačkoj metropoli zelene pijace nedeljom zvrje prazne, jer je to „božji, a ne pijačni dan”, nije bilo teško dogovoriti se sa upravom pijace koja se nalazi nedaleko od parka Tivoli da im svake treće nedelje u mesecu ustupi svoje tezge. I rođen je „’Sezamov’ dečji buvlji sajam”.

Tokom proteklih deset godina, koliko sajam postoji, razvile su se dodatne aktivnosti, pa istog dana na istom mestu teku razne radionice, igraonice, pričaonice i tombola. Sajam je tako postao mesto za druženje, razmenu iskustava, uspostavljanje socijalnih kontakata…

U početku je sajam bio poput slamke spasa za roditelje iz siromašnijih staleža, da bi vremenom, tvrdi Mojca Volk, iz „Sezama”, prerastao u „pokret” i mesto na kome stvari razmenjuju i oni dubljih džepova da bi podržali ideju smanjenja potrošačkog bekstva u velike šoping-centre, ali i da roditelji ne bi potrošili pola porodičnog budžeta na odeću malih naslednika, već da novac mogu da upotrebe korisnije, recimo za investiranje u obrazovanje ili putovanja dece. Osim toga, kažu poklonici sajma, deca koja na ovaj način sama prodaju svoje stvari „stiču osećaj za vrednosti i nepotrebne stvari ne čuvaju kod kuće”.

Sajam je najposećeniji tokom letnjih meseci, iako se održava i zimi, ako ništa drugo, bar zbog kontinuiteta. Novac koji se skupi prodajom ulaznica (da, ulazak u ograđenu pijacu je potrebno platiti), odnosno zahvaljujući tomboli – odlazi u dobrotvorne svrhe, a najčešće se uplaćuje školama koje su u Sloveniji još „javne i besplatne”, iako su roditelji u mnogim osnovnim školama prinuđeni da za bolji standard uplaćuju u poseban školski fond minimum od oko 20 evra po učeniku, mesečno. Iz tih sredstava omogućava se deci lošijeg materijalnog stanja da učestvuju u obaveznoj školi u prirodi koja traje nedelju dana.

Deo „profita” „Sezamu” uzme i uprava pijace Šiška, pa organizatori već razmišljaju o drugoj lokaciji, jer su u međuvremenu uspeli da uspostave kontakt sa drugim institucijama, recimo sa Etnografskim muzejem koji „Sezamu” jednom godišnje poklanja porodične ulaznice. Saznajemo i da su posetioci i prodavci uglavnom stalni, a mlada mama Mojca, koja živi u komšiluku, za svog petogodišnjeg Žigu i dvogodišnju Špelu sve stvari tu nabavlja. Napominje da redovno i prodaje stvari koju su njeni klinci prerasli. U brendirane dečje butike retko zalazi, a na dečjem buvljaku od svega najbolje „idu” – pantalone, cipelice i igračke.