Regionalizacija

Ustavna promena vršiće se po tradiciji u iznudici, u poslednji čas i uz dva ključna motiva. Jedan će biti spoljnopolitički – verovatno važnost našeg pristupanja EU. Drugi unutrašnji – po svoj prilici potrebe štednje. I ranije je bilo tako, samo su opravdanja bila drugačija. O ustavu nije bilo ozbiljne debate, pravog demokratskog odlučivanja u skupštini ni istinskog referenduma na kome građani odlučuju umesto da potvrđuju.

Regionalizacija je jedno od velikih pitanja koja bi trebalo da razreši novi ustav. Srbija nema tradicije regionalizma. Stare nahije bile su faktor koji je sprečavao stvaranje moderne države. Pokrajine i regionalne zajednice iz vremena socijalizma nisu se pokazale kao uspešne. Prve su razorile državu i onemogućile njeno demokratsko reformisanje, a druge su se pokazale kao nefunkcionalne.

Iako su veliki pravni autoriteti poput akademika Miodraga Jovičića i profesora Pavla Nikolića preporučivali modernu regionalizaciju i predstavljali sasvim detaljne ustavne predloge po uzoru na Španiju i Italiju, političke elite su postojano odbijale i da razmotre ove koncepte. Slepo uverenje da treba očuvati autonomije iz vremena komunističkog režima (jedni su tvrdili da time od Srbije čuvaju „evropsku Vojvodinu”, a drugi da tako čuvaju „srpsko Kosovo”), kao i spremnost da ideja regionalizma bude zloupotrebljena radi očuvanja moći partijske države, ne samo da su onemogućili primenu regionalizacije, već su sprečili da ona postane zbiljna politička tema.

Savremena Srbija, za razliku od vremena novovekovne nezavisnosti od koje nas razdvaja čitav vek, opterećena je velikim regionalnim razlikama. Naša država više nije agrarna republikanska monarhija jednakih, s glavnim gradom u kojem živi svega pet odsto stanovništva. Jugoslovensko iskustvo i socijalizam učinili su da Beograd postane jedna od evropskih prestonica koje se ponajviše razlikuju od ostatka države. Država je danas veća i na svaki način raznolikija nego nekada. Jedna analiza je pokazala da je razlika između najrazvijenijeg i najzaostalijeg dela Srbije najveća na kontinentu – čak 15:1.

Jedino smisleno rešenje u tim uslovima jeste uspostava regionalizacije. Međutim, kao i u slučaju demokratizacije ili ekonomske tranzicije, postoji mnogo načina da se pogreši a sasvim malo mogućnosti da ovaj proces bude izveden uspešno. Najveća prepreka regionalizacije jeste nedostatak stručnog i samostalnog kadra širom Srbije. Ako bi regioni postali što i opštine i nemoćni okruzi – bastioni partijske vlasti, birokratije i nestručnosti, onda bi naš problem samo bio uvećan. Takođe, nastojanja URS-a, bivše stranke koja se zalagala za regionalizaciju, pokazala su da naše elite, osim socijalističkog iskustva (rastakanja države, predlog da regioni dobiju ovlašćenja u odbrani države!) i evropskog uzora (pohlepe prema fondovima), nemaju mnogo drugih ideja, težnji ni ideala...

Regionalizacija je moguća samo kao konsenzusom usvojen, planski sproveden proces. Pre svega, Srbiju ne opterećuje to što Bošnjaci nemaju autonomiju na prostoru osmanske administrativne jedinice koja je postojala 15 godina i u kojoj polovina stanovništva ne želi poseban status. Ne tišti je ni to što Kragujevac i Niš nemaju oko sebe državoliku pokrajinu poput Novog Sada. Srbiji treba ravnomerni razvoj i očuvanje stanovništva u svim njenim krajevima. Da bi tako nešto bilo postignuto potrebno je da veći deo državne uprave i lokalne samouprave bude izvan velikih centara, posebno Beograda, i da državni prihodi budu preraspodeljeni tako da prirodno ekonomsko središte i stecište – opet Beograd – ne privuče njihovu u ovolikoj meri pretežnu većinu. Podelu koja u Srbiji istorijski ide linijom sever–jug treba oslabiti i obesmisliti regionalizacijom koja bi uspostavila osu sever–istok. Regionalizaciju treba sprovesti u skladu s ekonomskim i političkim potrebama, po principima subsidijarnosti, bez buđenja starih političkih podela i mržnji, a uz ukidanje ostataka komunističke ustavnosti. Političke i druge elite regiona treba spremati postepeno, školovati ih, u dugom razdoblju prenositi ovlašćenja koja naravno neće ugroziti suverenitet srpske države i jedinstvo nacije. Konačno, pored pitanja granica regiona (koje treba da odredi više faktora, među kojima nijedan nema veze sa Zagrebom, Berlinom ili Briselom) i njihovih ovlašćenja, potrebno je ozbiljno razmotriti kakav treba da bude uticaj regiona na zakonodavnu vlast. Da li je korisno da u okviru reforme i pojeftinjenja rada Narodne skupštine ona konačno dobije i Gornji dom – Senat?

Napredni klub