Srbin od plastelina

Samo u poslednjih sto godina oni koji su, s manje ili više demokratskog legitimiteta, vodili zemlju, pokušavali su da stvore bar šest idealnih verzija ovog naroda. Prvo je kralj Aleksandar stvarao Jugoslovena troplemenog monarhijskog tipa. Posle rata u kome su velikom hrabrošću (hvala im zauvek na tome) partizani sa saveznicima pobedili nacizam, oni koji su na tom talasu uzeli vlast su narednih 45 godina pokušavali da stvore Jugoslovena iz socijalističkog kalupa. Onda je Milošević, s kamarilom, pokušao da stvori Srbina eklektičkog boljševičko-četničkog tipa. Na kraju nas je podveo, opet s kamarilom, pod bombe NATO, pa je smenjen. Tada je DOS probao da izgradi idealnog građanina evropskog kova, sposobnog da živi u Evropi s početka 21. veka. Nije uspelo. Ubili su Đinđića, ali ne bi, tako brzo, uspelo ni da je on ostao još na vlasti. Onda je Koštunica nešto kalemio i preterao, pa je oteran, pošto, objasnio sam već, Srbi nikada više neće dozvoliti da ih bilo koji vladar uvede u veliki sukob sa Zapadom. Posle je Tadić pravio Srbina koji fino izgleda u reklami. Najzad, na kraju je pobedio Vučić i rešio da napravi super nordijsko-protestantskog Srbina, koji ne kuka, stalno uči i neprekidno savladava sve prepreke. Samopregorno i imajući na umu citate nekih od, slažem se, najvećih umova čovečanstva. Da brzinom svetlosti, kao što je on (iako jedan deo građana Srbije nije baš ušao u proces modernizacije s tolikim zakašnjenjem), nadoknadi zaostatak u odnosu na svet.

Da budem sasvim otvoren – previše je to za jedan iscrpljen, siromašan, oslabljen narod. Izdahnuće pred tolikim društvenim inženjeringom. Prepuknuće, na nekoj krivini, i narod i društvo. Niko to ne bi izdržao.

Ne držim da su motivi najvažniji u politici. Prihvatam skromniji pristup da su važni rezultati. Čak sam spreman da poverujem i da su namere lidera, do mere koja je politički održiva, plemenite. Svejedno. Veliki skokovi unapred jednostavno ne rade. Posebno ne rade ako se na ljude viče.

Uzmimo, recimo, taj primer socijalne zaštite. Tačno je da ima ljudi koji mogu i konju i volu rep da iščupaju, a neće da rade. Tačno je, međutim, i da ima mnogo više onih koji mogu svakome rep da iščupaju, a drežde u javnim preduzećima i ne rade ništa. Pa svi ostali to vide i onda se, opravdano, vrlo ljute ako ih neko stalno ubeđuje da su svi lenji i „da smo takav narod“. Nismo. Konačno, činjenica da postoji određeni broj ljudi koji su lenji ili demotivisani da rade i stoga pristaju da žive od socijalne pomoći nije nikav ekskluzivitet Srbije. Ali, taj broj ljudi je minimalan. I s tim se suočavaju sve zemlje, samo što nisam siguran da ćemo ovaj osetljiv problem rešiti tako što vičući na ćerku prigovaramo snaji.

Mora da postoji, to hoću da kažem, neki predah za ljude. Potpuno je u pravu predsednik Vlade kada kaže da oni koji čekaju prijem kod njega u Nišu neće institucionalnu pomoć, nego toplu reč. Međutim, išlo bi lakše kada bi empatiju mogli da dobiju, ovim redom, od – nekog od hiljada zaposlenih u administraciji, kojima je posao, osim što lupaju pečate, i da budu makar malo saosećajni; od komunalne policije, koja bi morala da se ponaša kao grupa normalnih službenika, a ne kao desantne trupe neostvarenih Sledž Hamera; od drugih ministara, a posebno od resornog ministra Aleksandra Vulina. Ali, neće ljudi da ih teši Vulin. Možete da im zamerite?

Nego, vratimo se na pitanje kako će građani Srbije uhvatiti priključak sa svetom u kome se sve vrtoglavo menja.

Teško to ide i većim, odmornijim i spremnijim narodima. Recimo, Nemci baš brinu. Kako će tek moći Srbi, siromašni, bez daha i bez nade? Ne znam. Ipak, intuitivno osećam da neće moći na silu. Da posebno neće moći, na silu i pod pritiskom, ako im stoje na raspolaganju mogućnosti da se, lakše nego pre, fizički ili virtuelno, prebace u neki drugi deo sveta, iz koga će im to biti lakše i udobnije.

Taj proces odlazaka nije potpuno zaustavljiv. Ljudi će uvek odlaziti kad im se ukaže šansa. Ali, dajte da nekako pokušamo da na taj proces smireno utičemo. Da ne ostanemo, za samo nekoliko godina, bez pola karika u sistemu zdravstvene zaštite, obrazovanja, tradicionalne ekonomije, kulture, administracije. Ne odlaze najbolji. Odlaze oni koji su prinuđeni ili spremni da rizikuju. Neki još uspevaju i ovde da uspeju, zahvaljujući sebi i nekim uspešnim reformama koje su sprovedene. Ali, i to ima granicu. Ljudi, i kad zarade neki novac, i dalje žele da žive u zajednici u kojoj im je i udobno. I gde im ne promiču loše slike svakog dana pred očima. Ako se i njima smuči i odu, ostaće samo oni nesrećni ljudi koji čekaju prijem, nemajući drugog izbora. Tada nas neće biti dovoljno da im pružimo ni toplu reč. A ni njima topla reč više neće biti dovoljna.

Direktor Trust Market Research