Vasko Popa je bio ozbiljan kandidat za Nobela

Šel Magnuson (1945), biće gost Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu koji se otvara sutra. Studirao je slavistiku (ruski i srpski) i istoriju religija i sociologiju na Univerzitetu u Upsali. Krajem 60-ih i početkom 70-ih boravio je oko tri godine u Beogradu, gde je školske 1967/68. godine učio srpskohrvatski i slušao predavanja na Katedri za jugoslovensku književnost. Studije u Beogradu završio je diplomskim radom „August Strindberg u Jugoslaviji. Viđenje Strindberga u jugoslovenskoj književnoj i pozorišnoj kritici”. Nakon toga proveo je godinu dana u Makedoniji, učeći makedonski i baveći se njenom istorijom i kulturom, a 1974/1975. ponovo se vratio u Beograd kao doktorant iz sociologije. U toku studija i istraživačkog rada dosta je putovao širom Jugoslavije, upoznajući se s njenom istorijom, antropologijom i kulturom. Od 1972. radio je kao istraživač u Centru za proučavanje Istočne Evrope u Upsali, a posle je prešao u Centar za etničke odnose, odnosno u Centar Hugo Valentin, baveći se različitim disciplinama i temama: procesom sekularizacije, migracijama Jugoslovena u Švedsku, kulturnim i političkim procesima u jugoslovenskom društvu. U teorijskom smislu naročito su ga interesovali kulturni identitet, etnički procesi, nacionalizam, a i problem genocida i nasilja.

Sa Svenom Gustavsonom, šefom Katedre za slavistiku u Upsali, organizovao je 1987. prvi srpsko-švedski simpozijum u okviru saradnje SANU i Akademije za humanističke nauke u Stokholmu. Objavio je brojne tekstove u švedskoj štampi o Jugoslaviji, njenom raspadu i problemima nastalim nakon toga, u kojima je izneo svoje viđenje situacije u Srbiji, Bosni i na Kosovu, a 1999. u knjizi „Dogovor u Rambujeu” analizirao je proces koji je doveo do rata između NATO-a i Jugoslavije. Njegova kritika bombardovanja u vodećem listu „Dagens niheteru” u prevodu Ljubiše Rajića objavljena je u beogradskom listu „Vreme”. Posle odlaska u penziju profesor Magnuson ponovo se posvetio prevođenju. To ponovo odnosi se na „Kuću sećanja i zaborava” Filipa Davida koja je objavljena u Švedskoj aprila ove godine i propraćena veoma pohvalnim kritikama u književnoj štampi.

Kada ste se ozbiljnije zainteresovali za našu književnost? Da li ste nekog našeg pisca osim Vaska Pope prevodili, vladajući veoma dobro srpskohrvatskim, sada srpskim jezikom?

Jednom, možda u osmom razredu, bio sam bolestan i slušao program na radiju o švedskom slavisti Alfredu Jensenu. Tada sam prvi put postao svestan jedne nama drugačije, a bogate i raznolike kulture. Za moje ozbiljnije interesovanje presudna je ipak bila Nobelova nagrada Ivi Andriću.

Popu i njegovu poeziju sam upoznao u Beogradu. Tada sam preveo „Malu kutiju” i „Vučju so”. Dok sam radio na univerzitetu nisam imao vremena za prevođenje, mada sam u nastavi ponekad koristio prevode, npr. Domentijanovo „Slovo o svetlosti”, ilustrujući predavanje vašim freskama i ikonama.

Da li je Popa bio kandidat za Nobelovu nagradu i zbog čega je nije dobio? Da li je o tome odlučilo njegovo ideološko opredeljenje?

Vasko Popa je bez sumnje bio ozbiljan kandidat. U prilog tome govori činjenica što je poznati pesnik i akademik Artur Lundkvist lično, zajedno sa gospođom Gun Bergman, prevoditeljkom Andrića, objavio izbor njegove poezije. Ne verujem da je politika tu igrala ulogu. Procedura oko Nobelove nagrade je dugotrajna, a Popa je nažalost rano umro.

Kako je ipak došlo do toga da se pored daljeg bavljenja društvenim prilikama Balkana i Srbije pozabavite i prevođenjem lepe književnosti?

Jezik kao fenomen me interesuje od mladosti, a volim i prevođenje kao zanat. Čitao sam pre neki dan da je Italo Kalvino rekao da je „prevođenje jedini pravi način čitanja nekog teksta”. Slažem se. Kao da su tri jezika prisutna. Osim srpskog i švedskog postoji i treći, apstraktan jezik. Živite u njima i pokušavate da prenesete i celinu i detalje, i formu i misao… Intenzivan je to rad, liči na izvođenje muzike. Veliki ruski pijanista Svjatoslav Rihter, koga sam prvi put slušao na Kolarcu, na pitanje kako tumači muziku odgovorio je: „Sve je već rečeno u notama“. Mislim da je to tačno, jer je veliki izazov naučiti čitati tekst koji prevodite, kao što se čita muzika.

Zbog čega ste izabrali „Kuću sećanja i zaborava” Filipa Davida? Da li vas je na to navela Ninova nagrada koju je za tu knjigu dobio ili vaše bavljenje istorijom religija, posebno hasidizmom i Martinom Buberom?

Jednog dana krajem januara 2015. u kiosku sam video sliku Filipa Davida na naslovnoj strani NIN-a. Naručio sam njegovu knjigu, počeo da je čitam, a uskoro i prevodim. Tema mi je, iz više razloga bliska, i preko studija i lično, jer sam imao tetku u Berlinu, čiji je otac bio Jevrejin. Uspela je da se spase bekstvom u Stokholm. Bez obzira na to knjiga je vrlo snažno delovala na mene svojim jezikom, tonom i sudbinama ljudi. Kao student sam 1967. pohađao Institut za strane jezike na Dorćolu, ne znajući u kom kraju se nalazim. Kasnije sam proučavao istoriju srpskih Jevreja, a Filip David je svojim romanom pokazao da su odatle nestali ljudi, odnosno deo Beograda, na šta nas je on podsetio.

Zainteresovani ste i za prozu Dragana Velikića, nameravate da je prevodite.

Njegov jezik i temperament su drugačiji, ali je autor „Islednika” takođe uspeo da izbriše granice između prošlosti i sadašnjosti. Sa jedne strane ovaj roman je ubedljiva i suptilna studija ljudskih odnosa, a istovremeno je fascinantna slika jednog podneblja, od Istre, preko Beograda i južne Srbije, do Soluna. Osećate „dugu istoriju“, mediteransko-balkansku, a isto tako karakteristike posebnog društvenog sistema i posledice jedne globalizacije koja utiče na sve nas.

Dolazite na Međunarodni sajam knjiga u Beogradu, čemu ćete na njemu posvetiti najveću pažnju?

U stvari prvi put posećujem Međunarodni sajam knjiga u Beogradu. Dolazim da učim i da dobijem inspiraciju. Otvoren sam prema svemu i verujem da ću na njemu naći i ono što ne očekujem.