Zatvorenici veruju u biblijska čuda

Tokom razgovora za „Politiku“ o biblijskim radionicama u Okružnom zatvoru u Beogradu, profesor Predrag Dragutinović nijednom nije upotrebio reč zatvorenici. A upravo su oni sedeli nasuprot njemu jer njima su ove radionice i namenjene. Koristio je radije reči „naši polaznici“ i „ljudi u teškoj životnoj situaciji“. Profesor beogradskog Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta celu jednu akademsku godinu, od oktobra do juna sa pauzom od dva meseca između dva „semestra“, proveo je sa njima. Ali, ni danas ne zna zbog čega je ko od njegovih polaznika u zatvoru. Trudio se, kaže, da u sebi suzbije tu vrstu radoznalosti.

– Razgovaramo o verskim temama i usredsređujemo se na duhovne potrebe tih ljudi jer smatramo da nisu slučajno došli na radionicu – kaže prof. dr Dragutinović.

Ideja da osuđenicima ponudi i razgovore na biblijske, novozavetne teme potekla je od jereja Gligorija Markovića, dugogodišnjeg duhovnika Okružnog zatvora. Za njihovo osmišljavanje i sprovođenje u delo u pomoć je pozvao profesora Predraga Dragutinovića sa katedre za Novi zavet. Tako je osmišljen program koji je odobrio Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve i Uprava tretmana Okružnog zatvora u Beogradu. Iako zatvorske kapele i zatvorski sveštenici u Srbiji postoje već godinama, koliko je našem sagovorniku poznato, biblijskih radionica ima samo u beogradskom zatvoru, poznatom „Ce-zeu”. Prvi ciklus tih razgovora je završen, a, kako objašnjava prof. dr Dragutinović, novi bi trebalo da počne od novembra. Prošle godine imali su deset polaznika koji su jednom nedeljno po sat vremena razgovarali o biblijskim tekstovima sa sveštenikom Gligorijem Markovićem i Dragutinovićem. Polaznici su uglavnom mlađu ljudi, imaju između 25 i 40 godina, različitih obrazovanih profila i sa različitim odnosom prema veri: od onih koji i u zatvoru poste i pričešćuju se do onih koji su zainteresovani da čuju više o hrišćanstvu, ali nemaju baš neki odnos prema crkvi. Zainteresovanih za biblijske radionice bilo je i više od ovog broja, ali je Uprava za tretman izabrala deset onih za koje je procenjeno da bi im na njihovom putu rehabilitacije one najviše značile.

– Počinjemo tako što se okupimo u kapeli i pročitamo molitve zajedno. Zatim pročitam tekst iz Novog zaveta koji se odnosi na temu koja je predviđena programom za taj dan i kratko ga prokomentarišem. Posle toga počinje razgovor u koji se uključuje otac Gligorije, a u kojem želimo da čujemo njihove utiske o pročitanom. Teme su nam pokajanje, budućnost, sadašnjost, ko je moj bližnji... Naši polaznici su vrlo komunikativni i sat vremena nam uvek proleti. Ne želimo da oni budu pasivni slušaoci, već da kažu šta misle, sa čim se slažu ili ne slažu, ali i da celu stvar spustimo na svakodnevni nivo, nivo njihovih života, nedoumica, propusta u prošlosti, perspektiva za budućnost. Interesantno je da su u tim kriznim životnim situacijama receptori za religijsko jako izoštreni i pojačani. Recimo verovanje u čuda, nešto o čemu je sa ljudima napolju teže razgovarati, sa njima je to lakše. Postoji kod njih mnogo jača vera u neko čudo koje je možda njima treba da se desi – objašnjava prof. dr Dragutinović.

On ističe da je jedan od najvažnijih ciljeva radionica da probude odgovornost, pre svega za sopstveni život i odluke. Naš sagovornik kaže da je očekivao da će tema koja će izazvati najviše pažnje biti pokajanje, ali ispostavilo se da je to samo delimično bilo tako.

– Žive rasprave vodile su se na teme kako verujem i kako se odnosim prema drugim ljudima. Budući da sebe vide kao žrtve porodice, društva ili okruženja, njima je teško da izađu iz tog začaranog kruga i preuzmu odgovornost. Najviše ih zaintrigira pitanje zašto činiti dobro. Gde naći motiv da budeš neko ko može nešto loše da uradi, a neće. Tu vera može da igra važnu ulogu, ali ona ne sme da se svodi na ritual, a većini njih su baš ti ritualni izrazi vere bliski. Vrlo paradoksalno, kriminal često ide sa crkvenim insignijama, krstom, brojanicama, ikonama. To pokušavamo da očistimo iz priče. Možda je bilo i malo preterano od mene, ali sam im govorio da je bolje da kažu: ja ne verujem i da krenu iz početka, nego da veruju tako i da misle da tako mogu da žive – kaže prof. dr Dragutinović.

Za njega su zatvorske biblijske radionice odličan primer saradnje države i crkve: bez Uprave za tretman, za početak, bilo bi ih nemoguće organizovati u zatvorenoj instituciji kakav je „Ce-ze“. Novozavetne radionice su, takođe, pokazale da imaju mnogo toga zajedničkog sa „državnim“ vaspitnim programom. Za zaključke, pouke, do kojih se dolazilo kroz razgovor koji je počinjao čitanjem novozavetnog teksta, zatvorenici su neretko konstatovali da su ih već čuli kod nekog od vaspitača u okviru tretmana, kao što su socijalno prihvatljivo ponašanje ili suzbijanje agresije.

– Cilj nam je, u stvari, sličan: da se ljudi koji se nalaze u kriznim situacijama podstaknu da razmišljaju ne samo o tome što su učinili, nego da pokušaju da preosmisle svoj život. Mi to u crkvi zovemo pokajanje – naglašava prof. dr Dragutinović.

Sa nesmanjenim entuzijazmom, otac Gligorije i profesor Dragutinović za novi ciklus radionica planiraju čak i da prošire svoj tim i uključe u njega i druge zainteresovane profesore sa Bogoslovskog fakulteta. Za sada im je ispomoć bio Vladan Tatalović, takođe sa katedre za Novi zavet. Želja im je i da izrade priručnik za duhovno staranje prema licima lišenim slobode. Jedino u toj jednoj rečenici, govoreći o planu da se napiše priručnik, prof. Dragutinović upotrebio je taj formalan termin umesto ljudi u teškoj životnoj situaciji ili polaznici.