Karađorđevići pod blokadom od Bleda do Demir Kapije

Imanja porodice Karađorđević u prvoj Jugoslaviji prostirala su se od slovenačkog Bleda do Demir Kapije u Povardarskoj Makedoniji, ali očekivanja da bi bilo koji od tih poseda van teritorije Srbije mogao da bude vraćen, u ovom momentu, nisu realna. To je ocena Dragomira Acovića, člana Krunskog saveta, koji za „Politiku” kaže da nije problem u tome što naslednici nemaju pravni osnov da zahtevaju ta dobra ili odštetu za njih, već duže od dve decenije ne postoji volja da se ova pitanja rešavaju.

– Osim u Srbiji, zaostavština koja je pravno nesporna nalazi se u Sloveniji, Makedoniji i Crnoj Gori. Rešavanje statusa u Hrvatskoj i BiH bilo bi nešto složenije jer tamo ne postoji direktno vlasništvo porodice, već pravo trajnog korišćenja određenih dobara koje je takođe ukinuto kasnijom konfiskacijom – navodi Acović.

U ovom trenutku, posle najnovijih pregovora o podeli dela imovine bivše zajedničke države između zvaničnog Beograda i Ljubljane ponovo je postalo aktuelno pitanje vile „Bled”. Taj posed sa starim zamkom 1922. otkupio je kralj Aleksandar Prvi, a Josip Broz je posle Drugog svetskog rata na tom zemljištu podigao novo zdanje. Dobro bi moglo da bude vraćeno Srbiji, ali najverovatnije ni tada ne bi moglo da pripadne Karađorđevićima, jer naša zemlja postupak restitucije ne sprovodi u drugoj državi.

– Bled, međutim, nije nikakav izuzetak ni specijalan slučaj na teritoriji Slovenije. On je jedna od tri lokacije na kojima se nalaze razne nekretnine koje nisu uvek u istom statusu gledano pravno, ali jesu nasleđe. I na sve tri reč je o velikim posedima. Samo na Bledu postoje dve-tri zasebne parcele. Vila „Suvobor”, koja se takođe nalazila tamo, srušena je posle Drugog svetskog rata, ali je ostalo zemljište – navodi Acović.

Druga lokacija na koju naslednici kralja Aleksandra, po njemu, imaju pravo u Sloveniji jeste Bohinj s Radovljicom, gde je bio ili je i danas smešten niz vila, ali i kupališta i odmarališta. A treća je zamak na Brdu kod Kranja koji je bio vlasništvo kneza Pavla i koji sada potražuju njegovi naslednici. A na tom mestu nalazi se jedna od rezidencija predsednika Slovenije.

– U svim tim slučajevima presudan je ustavni akt Slovenije i zakoni kojima je posle proglašenja nezavisnosti, i nestanka Jugoslavije devedesetih, porodica Karađorđević faktički isključena iz bilo kakvog prava na povraćaj ili nadoknadu za oduzetu imovinu i tako izuzeta iz pravnog poretka. Čak ni na upozorenja upućena međunarodnim institucijama nije bilo reakcija i niko nije smatrao da to izaziva posebnu pažnju. Bilo je pokušaja da se pokrene neki sudski postupak ili direktni razgovori sa slovenačkim predstavnicima, pa čak i njihovim premijerima, ali je stav Ljubljane ostao nepromenjen do danas – tvrdi Acović.

Kada je reč o Makedoniji, tamošnja imovina kod Demir Kapije posle smrti kralja Aleksandra, čija je čitava imovina konfiskovana 1947, trebalo je da pripadne njegovom sinu Tomislavu.

– I tamo se osim zgrade nalaze i drugi objekti, ali i zemljište s vinogradima. Makedonci nemaju nameru da prihvate bilo kakav odštetni zahtev i deo tog poseda je njihova vlada već dala u najam ili prodala drugim vlasnicima. Postupak tamo, koliko je meni poznato, nije ni pokrenut, ukoliko to u međuvremenu nisu učinili nasledni kraljevića Tomislava – navodi Acović.

Za razliku od Makedonije, u Crnoj Gori su zahtevi za povraćaj podneti, ali član Krunskog saveta tvrdi da te procedure stoje i da su na delu stalna odlaganja.

– Restitucija u Crnoj Gori jeste zakonski predviđena, ali ništa nije učinjeno. Za sve to vreme posedi su u najvećem delu, koliko je meni poznato, više puta iznajmljivani na korišćenje raznim investitorima. Najveći deo toga koncentrisan je u Miločeru, gde je i Kraljičina plaža. Tu se nalaze i objekti na Cetinju, u Rijeci Crnojevića i na još nekoliko mesta – objašnjava Acović.

Govoreći o vrednosti imovine, on podseća da je čitavo nasleđe kralja Aleksandra procenjeno 1938. kada je održavana ostavinska rasprava, i to na 95,5 miliona tadašnjih dinara.

–Ta vrednost je i tada procenjivana na osnovu neke objektivne cene placa i građevinske strukture. Ali nikad se nije ulazilo u to koliko je dragocena ona imovine koja se nalazi unutar tih zdanja. Dešava se da zbog prirode umetničkih zbirki koje se tu nalaze, predmeti koji stoje u zgradama mnogostruko prevazilaze vrednost samih tih zgrada – zaključuje Acović.

Slučaj Meštrovićeve „Majke Hrvata”

Pažnju javnosti, kada je reč o zaostavštini iz vremena vladavine Karađorđevića u bivšim jugoslovenskim republikama, privukla je pre više od godinu dana skulptura Ivana Meštrovića „Majka Hrvata”, poznata i pod imenom „Povijest Hrvatske”. Iz te države u leto 2015. stigla je najava da će njene vlasti zahtevati od Srbije da vrati ovo delo. Kao argument navedeno je da je Meštrović u svom pismu ostavio podatak da je skulptura namenski urađena za muzej u Hrvatskoj, a potom je rad samo pozajmljen kralju Aleksandru Prvom. Čuli su se i navodi kako nije sigurno da je Karađorđević isplatio Meštrovića.

„Politika” je došla do dokumenta u posedu Arhivu Jugoslavije, datiranog na 9. maj 1934, u kojem je rešenje s potvrdama da je kralj isplatio i honorar vajaru i troškove prevoza i izrade. Naš list objavio je i račun Narodne banke Kraljevine Jugoslavije koji potvrđuje isplatu.