Pesimisti će odlučiti rezultat izbora u SAD

Od našeg specijalnog izveštača

Njujork – Malo je tako prestižnih mesta u američkim medijskim krugovima kao što su časopis „Njujorker” i Fakultet za novinarstvo njujorškog Univerziteta Kolumbija. Ipak, Stiv Kol u svoju biografiju uspeva da upiše obe adrese – istovremeno. Mesto političkog i spoljnopolitičkog novinara u listu koji u velikoj meri formira stavove inteligencije u SAD, „za sada uspešno”, kako kaže, kombinuje s položajem dekana na Kolumbiji, jedinom univerzitetu iz elitne Ajvi lige koji ima Fakultet za novinarstvo i komunikologiju. Razgovaramo u dekanovom kabinetu u Pulicer holu, koji nosi ime Džozefa Pulicera, jednog od osnivača ovog fakulteta. Naš sagovornik, inače, u svojoj biografiji knjiži dve Pulicerove nagrade, najprestižnija svetska priznanja iz oblasti žurnalizma. Ipak, nema mnogo dileme oko toga kojom temom započeti intervju za „Politiku”.

Dominantan utisak u razgovoru s opredeljenim Amerikancima jeste da će oni u utorak izaći da glasaju „protiv”, a ne „za” ideje koje smatraju sebi bliskima, jer takve, kako tvrde, jednostavno nisu u ponudi s trenutnim kandidatima. Kako komentarišete ovakvu ponudu, odnosno njen izostanak?

Ove godine imamo dva kandidata iz glavnih partija koji su neuobičajeno nepopularni. Kad su osvojili nominacije, ni Hilari Klinton ni Donald Tramp nisu probudili onu vrstu pozitivnog odnosa i prihvatanja od strane nacije kao što je, recimo, bio slučaj s Barakom Obamom 2008. i 2012, ili čak s Mitom Romnijem i Džordžom Bušom. Ovakva situacija s toliko nepopularnim kandidatima generisala je i dodatno osnažila poriv građana da glasaju „protiv”. Ukoliko svemu tome dodate retoriku kojom gospodin Tramp nastupa, onda se kod ljudi još više pojačava osećaj otuđenja od celokupnog izbornog procesa. Zbog svega toga sam siguran da će za mnoge Amerikance biti mučno da 8. novembra izađu na birališta.

„Njujork tajms” je pre nekoliko dana objavio članak o dvojici Amerikanaca u kasnim tridesetim koji nemaju posao i žive kod roditelja, a njihova perspektiva deluje potpuno bezizgledno. Najupadljivija razlika između njih dvojice je u tome što jedan bezuslovno podržava Trampa, dok drugi protestuje protiv njega. Slučaj je udesio da se njihove sudbine ukrste na jednom predizbornom skupu Republikanske partije i na kraju dolazi do njihovog fizičkog obračuna. Kako vam se čini ta predizborna polarizovanost američkog društva koju ova dva čoveka simbolizuju?

Podeljenost društva je nesumnjiva u toku ove kampanje. Tu, na kraju krajeva, vidimo i gde će se odvijati istinska bitka na ovim izborima, a to je unutar belačke radničke klase, takozvanih plavih okovratnika. Oni osećaju pritisak zbog ekonomije koja još nije dovoljno ojačala, a ne mogu da se izbore s osećajem anksioznosti zbog neizvesne budućnosti. Kampanja je zanimljiva i zbog toga što je Tramp prigrlio neke ideje koje ne pripadaju tradicionalnoj republikanskoj matrici. Svedoci smo novog republikanskog populizma koji Tramp zagovara, pa tako on ne beži od nekih socijalnih programa koje bi tradicionalni republikanski kandidat odbacio kao nešto što nacija ne može sebi da priušti. Zahvaljujući razočaranju i strahu radničke bele klase da će im imigranti oteti posao, kao i Trampovoj spremnosti da bude popustljiviji prema socijalnim davanjima nego što se to od jednog republikanca ikad moglo zamisliti – očekivano je da ovaj sloj stanovništva u velikoj većini podrži Republikansku partiju i njenog kandidata. Neki od njih su, međutim, ranije glasali za demokrate.

Koja je onda uloga ovih izbora kad se ima u vidu sve veće klasno raslojavanje i narasla nejednakost u američkom društvu, na šta ukazuju i uticajne studije?

Mislim da je pravi problem sve manji optimizam građana po pitanju budućnosti, kao i činjenica da je u mnogim domaćinstvima „plavih okovratnika” prihod već neko vreme u stagnaciji ili opadanju. Osim toga, pojavio se i problem narasle nejednakosti i gomilanja bogatstva u rukama malobrojnih ljudi na vrhu. Iz toga se izrodio dosad nezapamćen pesimistički pogled na budućnost, koji se očitava u svesti da deca neće živeti bolje od svojih roditelja, što se dugo podrazumevalo u američkom načinu života. Kad je u pitanju poverenje građana u ekonomiju i prosperitet, moglo bi se reći da su ovi izbori prvi posle ere optimizma koja je neprikosnoveno dominirala u prethodnim izbornim ciklusima, a sličan je trend, rekao bih, i u Evropi.

Utisak je da ovi izbori imaju još jednu specifičnost, a to je možda najbolje dočarala skorašnja naslovnica „Njujorkera” na kojoj je prikazano polaganje predsedničke zakletve oba kandidata. I dok pored Hilari Klinton stoji njen muž, rame uz rame s Trampom prikazan je – Putin. Otkud tolika fasciniranost „ruskim faktorom” u medijima i u samoj kampanji?

Tramp je zauzeo blagonaklon stav prema politici Vladimira Putina i to je još jedna osobina po kojoj se razlikuje od uobičajenog republikanskog modela. Ne mogu da se setim nijednog republikanskog kandidata, a kamoli predsednika koji je imao tako pomirljiv stav. I ako tome dodate poslovne veze koje njegova porodica ima s Rusijom, ili ako dodate skandal s hakovanjem mejlova Demokratskog nacionalnog komiteta, onda situacija jeste dosta neuobičajena. Ne znam odakle je Vikiliks dobio ta dokumenta, ali se sve češće citiraju različiti obaveštajni izvori koji tvrde da su za to zaslužni Rusi. Za vreme Sovjetskog Saveza i hladnog rata KGB je rutinski pokušavao da se umeša u izborni proces u Americi. Ne mogu da tvrdim koliko su ta nastojanja danas uspešna, ali činjenica da ona uopšte postoje u suštini je uznemirujuća.

Ipak, insistiranje na povezanosti Trampa s Putinom samo donosi poene štabu Hilari Klinton...

Optužbe na konto Trampovog flertovanja s Rusima sigurno jesu u izvesnoj meri pomogle Klintonovoj. Svejedno, ostaje činjenica da je njegov stav prema Putinu veoma neobičan, i veliki deo republikanske elite koji je prešao na stranu demokrata i podržao Hilari Klinton uradio je to upravo zbog toga što smatraju da bi Donald Tramp bio katastrofalan u vođenju spoljne politike.

Kada imamo u vidu trenutni strah od saradnje s Moskvom ili čak od same takve mogućnosti, nameće se sećanje na sredinu prošlog veka i eru ozloglašene ideologije makartizma, kad se na stubu srama završavalo čak i zbog nedokazane optužbe za vezu s komunističkom subverzijom…

Strah od unutrašnjeg neprijatelja je nešto što političari eksploatišu godinama. Strah od komunizma bio je veoma jak i veoma rasprostranjen širom zapadnog sveta, a naročito u Americi. Najveća bojazan u eri makartizma bila je da će neko od „naših” da se prikloni komunizmu i da će početi da radi za drugu stranu. Mislim da anksioznost i nelagoda u vezi s Putinom nisu isto što je bio nekadašnji strah od komunizma. Negativan sentiment u američkom javnom mnjenju ne odnosi se na Ruse, nego na Putina i njegovu vlast.

Važan aspekt trke za predsednika SAD je spoljna politika. Šta vam se čini, kako će izgledati američka diplomatija u zavisnosti od toga da li će se u Belu kuću useliti Hilari Klinton ili Donald Tramp?

Lakše je naslutiti šta će biti ukoliko pobedi Klintonova. Njena spoljna politika biće umnogome nalik onoj koju je vodila Obamina administracija, ili Bušova u drugom mandatu. Međutim, mislim da će ona biti spremnija za vojnu intervenciju u Siriji ili za aktivnosti u Avganistanu nego što je bio slučaj s predsednikom Obamom. Dakle, ona je očigledno neko ko više zagovara aktivan pristup kad su u pitanju vojne intervencije u svetu nego što je to radio Obama, ali razlike su u suštini male. S druge strane, u slučaju Trampa veoma je teško predvideti njegove dalje postupke.

On jeste izneo mnogo političkih stavova, ali je i porekao mnogo šta kad se suočio s kritikama. Najveća kontradikcija u njegovim izjavama, što i otežava procenu njegovog potencijalnog vođenja spoljnih poslova, jeste to što često govori o radikalnoj upotrebi sile protiv neprijatelja u inostranstvu, dok istovremeno zagovara povratak američkih trupa kući, izolacionizam i koncept „tvrđave Amerika”. Takođe se zalaže za prekid savezništava širom sveta koja smatra skupim, i sve to ima odjek kod američkog naroda koji je umoran od ratovanja po svetu. Amerikanci sve više smatraju da serija intervencija u koje je njihova zemlja uletela posle 2001. nije dala rezultate već su se one, naprotiv, okrenule protiv SAD i njihovih interesa.

Mislim da bi Tramp, u slučaju da uspe da stigne do Ovalnog kabineta, verovatno pokušao da ponovo ispregovara uslove pod kojima su sklopljeni saveznički aranžmani u okviru NATO-a, kao i saradnja s Japanom ili Južnom Korejom. A da li bi napustio te saveze? Najverovatnije ne bi. Ono što bi zaista pokušao da sprovede do kraja verovatno je regulisanje pitanja trgovine i trgovinskih sporazuma, naročito s Kinom.

Kad smo kod američkih savezništava širom sveta, vaš kolega Dejvid Lempton mi je svojevremeno rekao da je Vašington pokretanjem inicijative „azijski stožer” samo unazadio odnose s Kinom. Slična argumentacija često se čuje i kad je u pitanju „obuzdavanje” Rusije i proces širenja NATO-a na istok Evrope…

Sasvim je bilo očekivano da se Kinezima neće dopasti inicijativa koja je nazvana „azijski stožer”, u koju, povrh svega, oni nisu uključeni. Kad je u pitanju Kina, mislim da je važno da se ona što više integriše u međunarodni sistem, da pokaže da poštuje pravila igre i da je spremna na miroljubivu koegzistenciju. Sve je to moguće čak i ako njen politički sistem ostane neslobodan. Potrebno je da Peking ne isprovocira sukobe s demokratskim društvima u Aziji kakva su, na primer, Japan i Južna Koreja. Po pitanju istočne Evrope, te države su izabrale da budu članice Evropske unije i NATO-a, i ne može se govoriti o nekoj diverziji ukoliko društva samostalno odlučuju o sopstvenoj sudbini i blagostanju. Kad se imaju u vidu svi procesi koji se odvijaju svih ovih godina posle pada Berlinskog zida, za globalnu bezbednost najbolje, a možda trenutno neostvarivo rešenje, bilo bi da vidimo Rusiju kao pravu evropsku zemlju.

A gde vidite Balkan u kontekstu mogućih kretanja američke spoljne politike?

Mislim da su poslednja tri predsednika SAD postavila trend, koji će biti nastavljen i ako pobedi Hilari Klinton, a on podrazumeva posvećenost jačanju i modernizaciji zemalja nastalih od bivše Jugoslavije. Brzina reformi i integracija u nekim zemljama Balkana sporija je nego, na primer, u slučaju Češke Republike ili Poljske. Treba svakako imati u vidu i unutrašnje borbe i teškoće s kojima se ove zemlje susreću. Srbija je primer kako se s nepovoljnim okolnostima nositi na pozitivan način. Slovenija i Hrvatska takođe su napravile znatne pomake, dok je Bosna i Hercegovina posebna tema i verovatno najteži slučaj. Ipak, moj je utisak da ceo ovaj region ima pozitivnu priču, ali je ipak najveće pitanje da li će Evropa smoći snage da ga integriše i što više unapredi. To je, međutim, pitanje za Nemačku ili Francusku.