Betoven, Šubert i Brams

Komemorativni koncert Beogradske filharmonije, bez solista, sa nekadašnjim stalnim šefom-dirigentom Urošem Lajovicem, „posvećen uspomeni na pokojnog premijera Republike Srbije dr Zorana Đinđića”, na programu je imao samo dva dela – Šuberta i Betovena. U duhu petogodišnjeg sećanja izveden je jedan od najboljih romantičarskih kvarteta uopšte, Šubertov „Smrt i devojka” koji je Filharmonija svirala u preradi za gudače (verzija Gustava Malera). Ukoliko obim, dubina i sadržajnost ovoga dela nisu previše pogodovali publici, sasvim u susret njenim željama usledila je Peta simfonija u ce molu op. 67 Ludviga van Betovena. Sve se završilo opšte radosno, uz burne aplauze publike koja je u potpunosti ispunila salu Kolarca.

Autoritet dirigenta Uroša Lajovica podsetio nas je na najbolje trenutke njegovog rada sa ovim ansamblom. „Čvrsta ruka”, ne preterana i dobro odmerena tempa svih stavova, posebno u brzim delovima, omogućavala je postizanje punoće zvuka i zajedništvo muziciranja. Ovo drugo je naročito fasciniralo u brzim pasažima gudača Šubertovog kvarteta čiji je bečki duh, kombinovan sa tragičnim akcentima, dobio na uverljivosti iako je nama nedostajala šira dinamička i izražajna skala u interpretaciji Filharmonije. Nju je osujetila i Malerova prerada kojom se dobija na simfonizaciji, a gubi na prozirnosti i tananosti kvartetske partiture. Pod termin „muzika miliona” može se danas podvesti Peta Betovenova simfonija u celini, ali je ove večeri njen pobednički, moćni finale, izazvao orkestar na rasplamsavanje zvuka.

Već sledeće večeri, uz orkestar RTS nastupila su dvojica solista – i virtuoza, Roman Simović i Dragan Đorđević, tumačeći deonice Dvostrukog Bramsovog koncerta za violinu i violončelo u a molu op. 102. Neukrotiva energija Romana Simovića podsticala je na odgovor Dragana Đorđevića, istim intenzitetom, posebno u sjajnim dijalozima glavne teme trećeg stava, dovedene do vrhunca u virtuozitetu, efektu i bljesku.

Obojica mladih muzičara nadahnuli su orkestar koji se znatno trudio da im odgovori na svaku ekscentričnost. Pravi regulator zbivanja za dirigentskim pultom bio je Milan Nedeljković, mladi dirigent orkestra Pozorišta na Terazijama, koji je ove večeri vodio soliste i orkestar RTS kao da poseduje veliko znanje i iskustvo. Dobrim stavom, muzikalnim pristupom Bramsu, dokazao je da poseduje dirigentski potencijal. Veoma je dobro osetio puls i snagu Prve Bramsove simfonije u ce molu op. 68, ponegde ometan duvačkim grubostima i nedorečenostima, uspevao je da nametne svoju ličnost i pokaže dve glavne osobine: temeljnost i skromnost. Pitamo se, ne bez gorčine, jesu li one uopšte potrebne i primerene sredini?

Šubert, Betoven, Brams krase programe naših orkestara. Ima li standardnijeg i klasičnijeg pristupa? U kojem veku, i kojoj godini živimo? Reklo bi se u 1908!